SATAN IS REAL

„Prošle noći sanjao sam, kao u starom, blatnjavom bluzu, kako sedim na tremu seoske kuće sa lepom ženom i pevam pesme braće Luvin. Poput Emilu Haris i Grema Parsonsa. Doživeo sam neopisivu sreću. Slično knezu Miškinu, pre ili posle napada padavice.“ Tako piše u jednoj knjizi. I te četiri rečenice sasvim dobro objašnjavaju šta je to kantri muzika. Biće da zaista ima nešto što spaja braću Luvin (ili Grema Parsonsa) sa epileptičnim knezom Lavom Nikolajevičem. Ima u kantri muzici nečeg idiotskog, što je mene oduvek privlačilo.

Sa kantrijem sam se prvi put susreo pre bogami dosta godina, na raspustu između trećeg i četvrtog razreda srednje škole. I odmah sam shvatio da je to muzika za mene. Mislim, volim ja tu i tamo još ponešto (recimo, po meni je album Evol grupe Sonic Youth apsolutno remek-delo), ama kad slušam kantri, kantri-rok, alt. kantri, amerikanu, kaupank ili ma šta slično, ja sam na svom terenu. Jezik kojim mi se ta muzika obraća u meni izaziva predstave slične onima iz gornjeg citata, to jest obraća se onom fundamentalnom sloju moje ličnosti u kojem su one pohranjene. Dobro, žena tu i nije neophodna, bitnija mi je seoska kuća. Mogli bi tu da budu i neka mačka i pas. Mogla bi i ona idiotkinja Mari, koju su deca gađala blatom, za koju je idiot Miškin rekao da je voli ne ljubavlju, nego sažaljenjem. I naravno, pesme braće Luvin. One govore jednim rudimentarnim jezikom, koji je knez Lav Nikolajevič dobro razumevao u trenucima pred napad – „Osećanje života, samosvesti, skoro bi se udesetostručilo u tim trenucima, koji bi trajali koliko munja. Um, srce bi mu se obasjavali neobičnom svetlošću.“ Takav jezik i meni, kao jednom prvorazrednom idiotu, odlično pasuje.

Elem, sticajem okolnosti došao sam do vrlo zanimljivog recentnog (kako vole da kažu kritičari) izdanja, koje sadrži jedan od ključnih i temeljnih albuma kantri muzike, ploču Satan Is Real, kao i desetak drugih pesama braće Luvin po izboru savremenih muzičara, među kojima najveću specifičnu težinu za mene imaju Lusinda Vilijams i Kris Kristoferson. Mada nisu za bacanje ni Emilu Haris i Doli Parton.

Satana je stvaran, vidite ga i čujete na ovom svetu svaki dan, poručivala su braća te 1959. godine, a i sada, na ovom reizdanju ponovo – ionako se tu ništa nije promenilo. Još vele: jeste, ljudi su napravili moćne puške i kola što jurcaju, alʼ ništa im to ne vredi, jer postoji viša sila. Pa kažu: drugi uživaju u onome što ja prezirem, jer ja volim hrišćanski život. Tako vam je to – drugi uživaju u onome što ja prezirem i obrnuto. Tu je, dabome, i onaj pijanica što se na kolenima moli Bogu da bude milostiv prema njemu. Sve je tu: i satana i Isus što se krštava u Jordanu i anđeli i raj i pakao i čitav dijapazon ljudskih slabosti, poroka, grehova i nadanja. Sa sve onim čuvenim treš omotom. Ustalom, znate već – sve su to ionako po sto puta ponovili i Džoni Keš i The Byrds i Grem Parsons i Badi Miler i bog te pita ko sve ne. Dakle, vrhunsko spiritualno iskustvo, upakovano u poletni kantri-gospel, koji možete da pevušite dok ste u cik zore zaglavljeni u osamdeset trojci, ili dok odtrpavate auto ispod nanosa snega i grebalicom razbijate led na vetrobranskom staklu, a čeka vas osam sati radnog vremena. Ili ko zna kakav vas već đavo čeka u toku dana – to se ionako nikad ne zna.

Tu je i drugi disk u ovom setu – Lusinda je izabrala verovatno onu najprepoznatljiviju pesmu – When I Stop Dreaming, a Kris onu drugu najprepoznatljiviju – Knoxville Girl (koja je u stvari tradicional, ali se dabome vezuje za braću Luvin). Pretpostavljam da će našim slušaocima više značiti prisustvo Beka i Divendre Banharta u ovom izboru. Ja tu dvojicu nikad nisam bogzna koliko mirisao. Ali eto, neka naši slušaoci ne smeću s uma značaj braće Luvin i klasičnog kantrija za stvaralaštvo ovih autora. Što se mene tiče, kad bi mene neko pitao, ja bih bio sklon da se složim s Doli Parton, pa bi moj izbor bio Cash On the Barrel Head.

E, pošto sam došao do ovog novog, luksuznog izdanja, koje prevazilazi moje skromne finansijske mogućnosti, rešio sam da to podelim – dole imate buket i omote, pa uživajte.

Blatnjava reka (泥の河 – Doro no kawa) 1981.

***(*)
3+

Kaže neki korisnik sajta SMz da je ovo jedan od pola tuceta najboljih filmova o detinjstvu. Ostali su, po njemu: 400 udaraca (Les Quatre Cents Coups), Zabranjene igre (Jeux interdits), Duh košnice (El espiritu de la colmena), Pišote (Pixote, a lei do mais fraco), i neki Runner i The Crow.

Što se tiče Udaraca i Igara, njihovo prisustvo na listi je, pretpostavljam, neosporno. Da li ima neko nešto protiv?

A ova Košnica po meni i nije bogzna šta. Koju godinu kasnije, nešto vrlo slično, ali milion puta bolje uradio je Karlos Saura filmom Zmija u nedrima (Cría cuervos). Sličnosti idu dotle da u oba filma čak igra ista devojčica, Ana Torent. I u jednom i u drugom filmu tu je ta sumorna atmosfera puna nagovoštaja, ali je kod Erisea, koliko pamtim, sve rasplinuto, razvučeno i poprilično dosadno. A i alegorijska komponenta je preočigledna. Ali zato ga je Saura ubo baš kako treba. Mogao bi neko da napravi uporednu analizu, pa da pokaže koje to komponente čine da između ova dva filma, koja se bave manje-više istom temom i obrađuju je manje-više istim sredstvima, postoji tolika razlika u kvalitetu.

Što se tiče četvrtog filma na spisku, to nisam gledao, ali svakako mi deluje vrlo zanimljivo. Stavljam ga na listu za gledanje, tim pre što s brazilskim filmom inače ne stojim baš dobro, pa tu rupu treba koliko-toliko popuniti. Inače, Babenkov Karandiru (Carandiru) pamtim kao vrlo dobar film, mada davno beše to kad sam ga gledao.

Ova poslednja dva filma – nemam pojma šta su. Ako neko zna, neka mi javi, bio bih blagodaran.

A što se mene tiče, apsolutni favoriti u kategoriji Najbolji film o detinjstvu jesu Bergmanov Fani i Aleksandar (Fanny och Alexander) i Saurina Zmija u nedrima. Njima bi mogli da se pridruže i Košmari (Zmory) Poljaka Vojćeha Marčevskog – mada je u tom filmu glavni junak samo u prvoj polovini dečak, dok je u drugoj polovini već mladić, ali to ne smeta da se film uvrsti u pomenutu kategoriju. (To jest, u ovaj svojevrsni podžanr određen temom. Tema nekada može da uslovljava i izvesne strukturne i značenjske činioce dela, pa se utoliko može govoriti o tematskoj specifikaciji žanra. Bilo bi zanimljivo razmotriti gore pomenute filmove, pa videti da li to za njih važi.)

Što se tiče Blatnjave reke Japanca Koheija Ogurija – nije to loše, naprotiv, ama ne bih ja to svrstao među najbolje u ovoj kategoriji.

„Danas u ovoj zemlji“, kaže otac glavnog junaka, „ima mnogo ljudi koji bi želeli da su poginuli u ratu“. Film je smešten u Japan iz sredine pedesetih, u kojem preovlađuje jedno osećanje – beznađe. U takvom miljeu odrastaju njegovi junaci – dva dečaka od 8–9 godina i jedna nešto starija devojčica, čije se porodice nalaze na različitim stupnjevima siromaštva. Straćare u Osaki, smeštene na obalu reke, kao sredina u kojoj se čitava radnja odvija, reprezentuju opštu duhovnu klimu te nacije i tog vremena, nad koje se i dalje nadvija senka pre deset godina završenog rata.

Dakle, kao i u najboljim egzemplarima ovog podžanra, i ovde okruženje (najneposrednije porodično, ali na suštinskom nivou društveno i istorijsko) ima ključnu ulogu. I ovaj film govori o deci prinuđenoj da odrastaju u jednoj dehumanizovanoj sredini i o tome kako se ono bazično ljudsko što deca u sebi nose modifikuje i deformiše pod uticajem miljea koji je svemu ljudskom suprotan. I ovde ima nečega nalik na „zabranjene igre“ i to je jedna od boljih scena, ama u filmu inače preovlađuje jedan tih, usporen ton. Kohei Oguri odmereno gradi sasvim solidnu atmosferu, samo po mom mišljenju i previše ga je razvukao, tako da nije baš uspeo da me uvuče u predočeni svet. A i sa ovom decom, njihovim ponašanjem i njihovom osećajnošću nisam mogao bogzna koliko da se identifikujem, možda i zbog velikih kulturnih razlika između naše sredine i Japana. U svakom slučaju, mnogo sam bolje razumevao recimo one tri male Špankinje iz Zmije u nedrima, izolovane u kući punoj mraka, smrti i straha, ili onu malu Francuskinju sa mrtvim psetancetom na uzici iz Zabranjenih igara.

Moguće je, međutim, da je meni tu ponešto i promaklo. Film nije baš lak za praćenje i to sporo, razvučeno pripovedanje možda nosi u sebi suptilnije utisnute nijanse značenja. Ja sam inače čovek koji sporo kapira i kome treba mnogo vremena da shvati neke proste stvari, tako da će moj sud možda biti drukčiji i kompletniji posle drugog gledanja – a njega će sigurno biti, jer to ovaj film zaslužuje.

Pričesnici (Nattvardsgästerna) 1963.

***(*)

4 –

Ko prati ovaj krš od bloga, provalio je da ja malo-malo pa piskaram o filmovima u kojima figuriraju sveštenici, ako ne kao glavni likovi, onda bar kler kao jedna od preovlađujućih tema. Bio je Bunjuel, pa neki Poljaci, pa šta ti ja znam (čudo se Bresona još nisam doʼvatio). A kad je ovaj, ʼajde da kažem podžanr u pitanju, onda ne možʼ da prođe bez sina luteranskog pastora Erika Bergmana.

Elem.

„Užasi potresaju svet naših prostih, svakodnevnih života. Preplavljuju nas, a Bog je tako daleko. Osećam se potpuno bespomoćno, ne znam šta da kažem.“

Tako je nekako Gunar Bjernstrand, u ulozi prolupalog, antipatičnog luteranskog pastora, rekao ukočenom, dehumanizovanom, suicidalnom Maksu fon Sidovu u hladnom, ogoljenom, negostoljubivom ambijentu nekakve crkve u švedskoj palanci.

I to je bio trenutak kad sam ukapirao da je ovo film za mene.

Volim filmove o prolupalim, antipatičnim ljudima. I kad kažem antipatični, ne mislim na neke antiheroje i gubitnike koji prkoseći etabliranim vrednostima stiču izvesnu auru privlačnosti. Mislim na odbojne, slabe, kukavičke likove u kojima nema baš ničeg privlačnog.

Ingrid Tulin u jednom trenutku kaže našem junaku: „Tomase, ti stariš. Nezadovoljan si životom, a najviše samim sobom.“

On sam za sebe veli da je neznalica, razmaženi i zaplašeni bednik i nikakav sveštenik.

I stvarno, to je neki tip već zašao u godine, koji do podne mrzi sebe a od podne ceo svet, načisto se pogubio i nema pojma ni šta će sa sobom ni sa svojim pozivom sveštenika.

Druga stvar koja mi se sviđa jeste izuzetna neatraktivnost ovog filma. Sve se dešava u svedenim, praznjikavim ambijentima. Spoljašnjih zbivanja nema mnogo, a u prvi plan dolaze dijalozi i monolozi junaka. Ingrid Tulin u neprekinutom kadru drvi u kameru jedno pola sata o nekom osipu koji joj je zahvatio lice, pa se proširio po celom telu. Maks fon Sidov zuri u jednu tačku i jedva da nešto proglavi. A Gunar Bjernstrand drži prave tirade.

Ali kakve tirade, ljudi. Onaj delić što sam gore naveo samo je početak. Postaje sve bolje. Šta priča čovek, to je stvarno za pamćenje.

Obratiti pažnju: (1) priča o tome kako je stvorio predstavu očinskog Boga, koji voli čovečanstvo, ali najviše njega, a koji se, suočen s realnošću, pretvara u nešto ružno i odbojno, u Boga-pauka, čudovište; (2) njegovo razmišljanje o tome kako bi život postao razumljiv kad ne bi bilo Boga i (3) rasprava o najvećoj Isusovoj muci, koja se sastojala u tome što su ga prilikom hapšenja svi učenici napustili, a ionako nisu razumevali ono što im je govorio.

Ali apsolutni vrhunac je kad on saspe Ingrid Tulin u lice sve što misli o njoj. To stvarno moram da zapišem da ne zaboravim.

„Dosta mi je tvoje nežne pažnje. Tvog uzrujavanja oko sitnica. Tvojih dobrih saveta. Preko glave mi je tvoje kratkovidosti, tvojih nespretnih ruku. Tvoje zabrinutosti. Tvoje bojažljivosti u krevetu. Prisiljavaš me da se bavim tvojim fizičkim stanjem. Tvojim lošim varenjem, tvojim osipom. Tvojom menstruacijom, tvojim promrzlim obrazima. Jednom zasvagda moram da pobegnem s tog đubrišta. Muka mi je od svega toga, od svega što ima veze s tobom.“

E, nek joj je rekao, vala. Ne što je ona to zaslužila. Nego zato što je ovo jedan od boljih i pamćenja vrednijih filmskih momenata za koje znam.

Ono što mi se bogzna koliko ne sviđa jeste priča o njegovoj pokojnoj ženi i o tome kako je on pored nje funkcionisao, a posle njene smrti se pogubio. Ne volim kad se motivacija za ponašanje lika pokušava postići tim banalnim sredstvima. To mi je malo sapunasto. Pa i taj njegov odnos sa Ingrid Tulin. Kao, ona ga sve vreme obasipa pažnjom, a on je glat odbija, pa sad ona ispada nekakva mučenica. Malo mi je otužan taj njen lik.

Ali on mi je sjajan. Jedan slabi, izgubljeni, nesimpatični čovek lošeg karaktera, stvoren tako da ni kod jednog gledaoca ne izazove simpatije. Nisam često na filmu viđao takve likove.

Kočija za Beč (Kočár do Vídně) 1966.

****(*)

4+

Izvadih jedan film sa dna kace, a on – remek-delo. Eto, nekad se desi da tako nenadano, jureći kô muva bez glave, naletim na pravi opskurni biser. Tada se osećam kao da otkrivam nepoznato, zaboravljeno blago. Ili kao da mi je neko dao moć da prevrednujem kanon filmske umetnosti onako kako ja mislim da treba – da lepo neka precenjena dela svrgnem, a druga, potpuno skrajnuta, ustoličim.

Ovde je reč o filmu Čeha Karela Kahine. Njegovo Uho (Ucho), po kojem je i najpoznatiji, po meni je odličan film – tema, prisluškivanje, kao jedno od lica totalitarne države, i strah koji uz to ide, obrađena je sa dosta grotesknih elemenata i na jedan burleskno-eruptivan način. To bih mogao da repriziram u skorije vreme. Na osnovu prethodnog gledanja, dao bih mu negde oko četvorke, a sad bih video da li bi se to promenilo.

A ova Kočija za Beč je počela prilično bezveze. Posle deset-petnaest minuta rekoh: da gasim, more, ja ovo, nema vajde. Ali ne ugasih, rekoh – traje svega sat i frtalj, nije problem da se odgleda. A onda, kako je film postajao sve bolji i kako su obrti u zapletu počeli da se ređaju, ja sve više počeh da brinem. Rekoh – saʼ će garantovano da se desi neka budalaština koja će sve da pokvari. Ne možʼ da ostane ovako dobro do kraja. Znate ono kad se u filmu radnja odvija super, dinamično, postaje sve bolje, sve napetije, sve nestrpljivije očekujete šta će se dalje desiti. A onda pred kraj, kad se konačno dođe do onog glavnog, krenu neke gluposti i sve ono prethodno se sruši kao kula od karata. E, ali ovde se to ne desi. Sudbina junaka se u poslednjoj trećini filma jedno tri-četiri puta preokrene, ali nikad tako da bi to ugrozilo način na koji su njihovi karakteri, odnosi i okolnosti u kojima se nalaze građeni, ili izneverilo glavnu ideju filma (već naprotiv, tako da je stalno sve više unapređuje). Jedino mi onaj sam samcit kraj, bukvalno poslednji prizor, malo nije legao. Ali ono resto je savršeno.

Elem, po miljeu (Drugi svetski rat), po svedenosti (ograničen broj likova i ogoljen ambijent – priroda u kojoj nema bogzna čega), po tematici (bežanje, skrivanje), a i po trajanju (svega nešto više od sat vremena) ovo podseća na onaj mnogo izvikaniji češki film Dijamanti noći (Démanty noci), koji se obično kuje u zvezde. Što se mene tiče, to je jedan od najnemogućnijih filmova koje sam ikad gledao. Jedva sam živ izdržao tih 60 i kusur minuta. Toliko mi je muke zadao da stvarno ne nameravam da ga repriziram u dogledno vreme. To je neka avangardna burgija bez bogzna kako čvrstog zapleta, u kojoj se prepliće ono što se desilo s onim što se nije desilo a moglo je, pa nit znaš ko pije ni ko plaća. Mani me toga.

Ako se vratimo listi najboljih filmova o Drugom svetskom ratu, evo nečega što bi se svakako našlo na mojoj. U samom vrhu bi verovatno bili Treći deo noći (Trzecia część nocy) Andžeja Žulavskog i Uspenje (Восхождение) Larise Šepitko, a ovo bi bilo tu negde odmah iza i svakako se pred ova dva moja velika favorita ne bi obrukalo.

Dakle, šta imamo ovde? Jednu šumu i jedna kola koja vuku dva konja. Ta kola idu kroz šumu i to gledamo tokom celog filma. E sad, kad kažem šuma, to nije bilo kakva šuma nego najlepša šuma koju sam video na filmu, zahvaljujući tome što je ovo jedan od najlepše uslikanih filmova koje znam. Direktor fotografije: Jozef Ilik – nemam pojma ko je dotični, ali ga je rasturio (a vidim da je on radio i Uho). To kako se svetlost i magla probijaju između stabala, pa kako se vidi tekstura kore drveća i zemlje, pa svetlost i tama na licu glavne junakinje (inače prilično mračan lik) u nekim odsudnim trenucima. Vrhunski ugođaj.

Pošto film dobrim delom počiva na obrtima u zapletu, hteo bih da izbegnem spojlere (mislim, one šipke na zadnjem delu automobila), pa da probam ovako. Kolima upravlja zarobljena Čehinja (25-godišnja Iva Janžurova), a pozadi su oni koji su je zarobili – dva neprijateljska vojnika, Austrijanca. Jedan je mladić, a onaj drugi, stariji, teško je ranjen, ali svestan. U kolima su još – jedna puška, jedan bajonet, jedan pištolj i jedan veliki nož. Sve to pripada vojnicima. A skriveno s donje strane kola nalazi se nešto što pripada ženi – sekira.

Inače, lik žene i mlađeg vojnika potpuno su suprotni stereotipima koji bi se u takvoj situaciji očekivali. Odnosi između njih stalno vibriraju, menjaju se i vidi se koliko je, zahvaljujući bogatstvu tih likova, situacija beskrajno složenija i iznijansiranija nego što bi inače bila. Pa i kad se između njih desi ono što gledalac očekuje, to opet nije banalno motivisano i nije konačno stanje, već samo omogućava novi preokret. Tih temeljnih preokreta, rekoh, ima nekoliko, a svaki od njih uzdiže film na novi nivo uzbudljivosti i na novi nivo bogatstva značenja, sve dok se na kraju ne pokaže i šta je rat i šta je mir i kakvi zakoni i u jednom i u drugom važe i šta je tu važno, a šta se ne ferma ni za suvu šljivu. A sad moram nešto i da otkrijem – odnosi između njih dvoje kreću se od jednog do drugog ekstrema, pa tako u jednom trenutku dođe i do tuče. I tu žena tipa baš dobro propusti kroz šake i obriše njime patos, čime sam ja bio prilično oduševljen. Sve u svemu, Kahinina Kočija za Beč – opskurno remek-delo evropskog filma.