U časovima dokolice, kojih u mojoj tvrtki ponekad ume
da bude, otkrijem ja da je na internetu u celini dostupno štivo naslovljeno Čehov, dramski pisac. I tako ga, posle
više godina, repriziram – ovog puta, eto, jok sa ’artije, već sa monitora. E
sad, ta knjiga mi je, još od prvog čitanja, ostala u sećanju kao jedno od
najsadržajnijih i najkonkretnijih štiva sa kojima sam se u životu susreo, kao
jedno od onih koja su zaista imala nešto da mi kažu. Za većinu pročitanih knjiga
to danas ne mogu da tvrdim. U poslednje vreme, sve se češće nešto pitam – za
koji sam moj ja te knjižurine uopšte i čitao. Jesu li mi nešto rekle, jesam li
iz njih nešto naučio, jesam li postao pametniji? Ovo poslednje sigurno nisam.
Izgleda da nema baš mnogo onih knjiga koje su imale meni nešto da kažu, to jest
onih koje sam ja umeo da razumem. Čehov,
dramski pisac jeste jedna od njih. A da l’ јој je to kompliment – pojma
nemam.
Pošto su se dosadni časovi u tvrtki produžili (dobro
je kad ih ima, ne valja kad nije dosadno), pronađem ja u ponudi jedne internet
knjižare Eseje o drami za 400 dinara
(plus 60 za tzv. troškove isporuke) i naručim. Ako u ovom trenutku postoji
knjiga koju bih rado pustio u svoju kuću, to je ta. U pitanju je zbirka eseja,
skupljenih manje-više s koca i konopca, a među njima čak tri vrhunska. Jedan od
ta tri jeste tekst koji ja znam odranije i koji mi je takođe ostao u vrlo živom
sećanju, pa sam ga sad s velikim zadovoljstvom obnovio. Naročito mi se jedna
rečenica bila urezala u pamćenje. Ona glasi ovako: „Postoji literarna tajna kao
što postoji i lekarska tajna, i Beket kao da je odjednom širom otvorio vrata
iza kojih se kriju najstrašnije patnje čovekove, vrata na kojima su, kao u
bolnicama, stakla uvek zamagljena, iza kojih se nalazi ono što se u
književnosti obično krije sa tri tačkice ili se zbiva između dva poglavlja,
područje u koje je, pre Beketa, pokušao da nas uvede Tolstoj sa Smrću Ivana Iljiča“.
Naravno, autor ovih knjiga, ovih eseja, ove rečenice i
čovek o kome sve vreme pričam zove se Jovan Vava Hristić. On je, dabome, bio i
pesnik i dramski pisac i prevodilac, ama mene trenutno zanima isključivo u
jednom svojstvu: kao tumač književnosti – tačnije tumač dramske književnosti.
Čudan sam vam ja svat. Nekako sam od samog Šekspirovog Kralja Lira oduvek više voleo onaj esej Jana Kota o toj drami, iz
knjige Šekspir naš savremenik. Poljak
ga je tu razbio. Mislim, volim ja Kralja
Lira. Ali Šekspirova drama nikad na mene nije delovala onako kako je
delovao Kotov tekst. Jer kad Englez krene da priča o nemogućem matorom čiči
kome je odjedared dunulo u glavu da deli carstvo i o njegovim nemogućim ćerkama
– to je jedno. Ali kad Poljak govori o ljudima golim kao crvi, gurnutim u jamu
do krajnjeg poniženja, o unakaženim, izmasakriranim i ruiniranim ostacima
prirode – to je nešto sasvim drugo. Kralj
Lir kreće se po nekim sferama koje su meni daleke i strane, a ovo je nešto
konkretno i direktno, nešto što ja mogu da razumem i doživim kao stvarno. Imam
utisak da je Poljak tom stilizovanom Šekspirovom tekstu dao konkretnost i
učinio ga realnim. Ili da je Šekspirov tekst bio neka vrsta predloška iz koga
je on izvukao krajnje konsekvence.
E pa, možda oni u svetu imaju Jana Kota, ali i mi
konja za trku imamo. To jest, naravno, čoveka koji se zove Jovan Hristić i koji
može Janu Kotu da izađe na crtu u svako doba. I kao što od Kralja Lira više volim Kotov esej o toj drami, tako i od
Čehovljevih i Beketovih drama više volim tekstove koje je o njima pisao
Hristić. Beketove drame me uopšte ne privlače, dok mi je Čehov bliži, ali opet
imam problem da to prihvatim kao nešto što ima veze sa bilo čim stvarnim i
mogućim i što može da me se tiče na bilo koji način.
Ali zato Hristićevi eseji o njima imaju štošta da mi
kažu. I odmah da napomenem – Jovan Hristić mi nije ni rod ni pomoz bog niti sam
mu za njegovog života ikad oči video.
Elem, „Počnimo od očiglednog“ jeste rečenica koja se
kod ovog autora često može sresti. E, iz tog očiglednog, tog što nam je pred
nosom i što bi svi trebalo da primećujemo (bilo da su u pitanju okolnost da svi
bitišemo u vremenu i prostoru, da svi imamo telo ili prosta činjenica da su
drame pisane da bi bile izvođene na pozornici) Hristić ume da izvede prilično
mnogo prilično ubedljivih zaključaka, do kojih već ne može doći svako. A ume
vala i suprotno – da pokaže kako je ono što svi primećuju i što uzimaju zdravo
za gotovo često u stvari pogrešno i da predstavlja puki privid. Dakle, obična
percepcija uopšte nije tako prosta stvar kao što može da se učini, i kad se
pojavi neko sa tako jasnim i pronicljivim uvidom kakav je imao Jovan Hristić,
onda to stvarno vredi onih 460 kinti koliko sam pukô za knjigu.
Biće da su njegova tumačenja Čehova, Beketa i antičke
tragedije tako ubedljiva upravo zato što počivaju na tako fundamentalnim
osnovama, a i zato što su ekstremno direktna. Kad on za Gajeva iz Višnjika kaže da je „glup i lenj“ i da
je stoga, s obzirom na date okolnosti, sasvim lako predvideti kako će u daljem
životu proći, zar to nije ono najvažnije od svega? Zar nije to upravo ono što
treba reći?
Naravno, ne svodi se sve na to. Drugi ključni element
jeste Hristićevo konstantno poređenje ključnih perioda istorije drame (antička,
Šekspir, klasicistička, građanska, Čehov, Beket) i načina na koji su oni
zahvatali i preoblikovali realnost i ključne kategorije kakve su prostor i
vreme ili doživljaj čoveka. Biće da se Čehov ipak ne može čitati bez Eshila,
Rasina i ostale kompanije. Poređenje s njima je neophodan kontekst, a što se
mene tiče, Hristićevi tekstovi nisu mi služili radi boljeg razumevanja ovih
stupnjeva istorije drame, već obrnuto – ulovio sam sebe kako čituckam neke od
ovih dramatičara ne bi li mi postali jasniji uvidi koje je izneo njihov tumač
Jovan Hristić.
A kad je reč o mojim uvidima i mojoj sopstvenoj
percepciji, bojim se da oni nisu baš najoštriji. Ja pojave oko sebe često vidim
kao da ih gledam kroz ona vrata sa zamagljenim staklom koja je Hristić
pominjao. Pojma ja nemam. Međutim, literatura, filmovi, pozorišne predstave tu
su da bi mi ta vrata makar malo odškrinuli i omogućili mi da vidim onu pravu
sliku, koja se ili od mene krije, ili ja ne umem da je vidim, ili jednostavno
neću da je vidim, jer mi je tako lakše, ili jer idem linijom manjeg otpora, ili
jer neću da se mešam. Ne znam koje su mi od beletrističkih knjiga ta vrata
odškrinule, ali znam da su to učinila dva vrhunska tumača književnosti – Jan
Kot i Jovan Hristić.
Нема коментара:
Постави коментар