FELINI, KOMADA DVA

Evo, pogledao sam dva Felinijeva filma koja se ubrajaju među njegova bolja i važnija dela (oba su, recimo, u onom izboru od 1001 filma koji morate videti pre nego što se upokojite), a koja sam do sada nekako uspeo da propustim. I u jednom i u drugom glavnu rolu igra rediteljeva supruga Đulijeta Masina. Reč je o filmovima Kabirijine noći (Le notti di Cabiria) i Đulijeta i duhovi (Giulietta degli spiriti). Da im odmah nakalemim i ocene. Dakle:

Kabirijine noći: ****(*) 4+

Đulijeta i duhovi: ** (2)

Čudna je stvar s Felinijem. Najomiljeniji njegov film kod publike, a to važi i za našu sredinu, jeste Amarkord (Amarcord). Znam neki živistijan ovde po Beogradu koji misle da je to najbolji film koji su ikad gledali. Mislim, volim i ja Amarkord, ali u granicama razumnog.

Kritika ima drukčiji izbor. Kod njih je najomiljeniji Felinijev film 8 ½. On ima tu elitističku reputaciju i malo je više artsy fartsy nego što bi baš morao, ali unatoč tome to jeste jedan odličan film, koji ja takođe prilično volim.

Što se mene tiče, ja, naravno, imam treće mišljenje. Ko je čitao post Ovih trinaest, zna da je po meni kruna Felinijevog stvaralaštva (a i jedna od kruna svetskog filma) – Sladak život (La dolce vita). To je stvarno film i po i pravi kolos među filmovima. Fućka se njemu za uobičajena pravila pričanja priče, fućka mu se za fizionomiju u koju filmovi inače oblikuju svoju građu e da bi od predstavljenih događaja načinili smislene celine. Ta golema, razuđena struktura upravo tom veličinom i razuđenošću uspeva da postigne nešto što se retko viđa – da uhvati pravi balans bitnih i nebitnih događaja od kojih se ljudski život sastoji. A u tom balansu, dabome, zna se šta preovlađuje. Zna Felini da tzv. bitni događaji u ljudskom životu nisu neke isklesane stene sa oštrim ivicama, već da se svaki od njih utapa u moru nebitnih, koji ga razblaže i deformišu. Da posle svakog kratkotrajnog vrhunca dolazi dugački antiklimaks, da posle glamuroznog noćnog provoda sledi jutro kad se vučete kući i boli vas glava. I druga stvar – retko gde sam video tako uspešno predstavljeno ljudsko vreme. Stalno se tu nešto dešava, vreme je više nego ispunjeno događajima, ono juri, leti. Ali sve to dešavanje u stvari je prividno. Svi ti događaji su bedastoća do bedastoće i to vreme je u stvari jedna obična bara ispunjena žabokrečinom u kojoj se ništa ne dešava. Opet, ako ćemo dalje, i to nedešavanje, u kojem nema glavnih, većih događaja oko kojih bi se manje bitni organizovali, takođe je prividno. Ipak se nešto sve vreme dešava – a to je da se glavni junak, vođen nekim principom na koji nema uticaja, lagano, neumitno i nepovratno udaljava od onoga čemu teži.

Iz ovog što sam dosad napisao izlazi da jesam ljubitelj Felinija. Naravno, nisam gledao sve njegove filmove, ali moram reći da on za mene ima i drugo lice. Recimo, njegov Kazanova (Il Casanova di Federico Fellini) jeste film koji ne mogu da smislim. Pokušao sam to da gledam, ali nisam uspeo da izdržim duže od trideset minuta. A i to na jedvite jade. Ta hipertrofirana stilizacija toliko mi je išla na nerve i sve što sam video toliko me je odbijalo da sam prosto morao da ugasim.

Inače, osim Slatkog života, drugi Felinijev film za koji bez mnogo ustezanja mogu reći da je remek-delo jeste Ulica (La strada), takođe sa Đulijetom Masinom. U njemu je još jako prisutna neorealistička paradigma, mada ne u onom čistom obliku kao kod De Sike. Ja takođe veoma volim i neorealističke filmove, iako oni, verujem, mnogim današnjim gledaocima nisu bliski i ne podudaraju se sa njihovim senzibilitetom. Moj je, eto, nešto drukčiji. Volim filmove o sirotinji.

Što se tiče Kabirijinih noći, taj film je nastao posle Ulice, ali pre Slatkog života, i to se baš, baš vidi. U njemu još ima dosta elemenata neorealizma, ali je već prisutna karakteristična razuđena struktura najvećeg Felinijevog filma, naravno ne u onom savršenom obliku kao tamo. Razlika je u tome što, mada je u pitanju ista epizodičnost, ovde ipak postoji jedan ključni događaj ka kojem se tok filma usmerava, dok u Slatkom životu nečeg takvog nema. Doduše, na neki način bi se možda moglo reći i da ima – da je to onaj trenutak kad Marčelo prestaje da se bavi novinarstvom i pisanjem i postaje agent za publicitet, ali taj momenat je namerno toliko gurnut u deseti plan i toliko potisnut drugim zbivanjima da bi bilo krajnje čudno govoriti o njemu kao o glavnom događaju. Dakle, događaju koji je s logičkog stanovišta možda najbitniji ne posvećuje se odgovarajuća pažnja. Naravno, u Kabirijinim noćima govorimo ipak o mnogo konvencionalnijem tretmanu zbivanja.

Već na početku dolazi anticipacija završetka, tako da se odmah uspostavlja čvrst okvir. Ipak, ono što sledi nije toliko tesno povezano. U tom balansu čvrste formalne discipline i rascepkane epizodičnosti leži dobar deo privlačnosti ovog filma. Dakle, kao što lik Kabirije ima nešto od Đelsomine iz Ulice (naivnost kao glavnu crtu), ali od Marčela iz Slatkog života (želju da promeni svoj život, ali i nedostatak ideje kako da to uradi), tako i sam film sadrži postupke karakteristične za oba ova filma. Nakon neorealističkog početka u kojem vidimo Kabirijinu „kućicu slobodu, ve-ce, špajz i tekuću vodu“, sledi nekoliko nepovezanih epizoda sa njenim priključenijima. Teme kojih se Felini tu dotiče jesu život bogate, dokone rimske klase ili crkva i katolička religiozna pomama – dakle, predmeti koje će u sličnom vidu elaborirati i u Slatkom životu. Ipak, meni najbolja epizoda bila je ona sa neobičnim dobročiniteljem koji obilazi rimske beskućnike.

Iz ove epizodične rascepkanosti, u drugoj polovini filma kristališe se glavni tok radnje, koji onda nepogrešivo vodi ka kraju. A kraj je opet prilično neorealistički i veoma podseća na završetak jednog od najvećih filmova te škole – De Sikinog Umberta D. Podudarnost je poprilična – i Kabirija i Umberto beže sa samog ruba smrti, ali samo da bi se našli u jednom od verovatno najozbiljnijih životnih položaja koji se daju zamisliti. I oba se filma, mada ostavljaju junake usred neizvesnosti koja ne obećava ništa dobro, završavaju apsolutno nezaboravnim i zaista perfektno odabranim detaljima. A šta sledi posle toga, to De Sika i Felini ne kažu. Nešto o tome progovorio je recimo Beket predočivši nam ono dvoje staraca u kantama za đubre i zaključak da kad neko od njih plače – to znači da je živ. Ili Šekspirov Kent, koji, pošto je odbačen, išutiran i najuren, na pitanje „Ko si ti?“ odgovara „Čovek“. Samo mu je to ostalo.

Sasvim je drukčiji lik koji Felinijeva supruga igra u Đulijeti i duhovima. U pitanju je dobro situirana žena za koju opasnosti koje su Kabiriji sve vreme pretile i najzad joj dohakale, nemaju nikakvog značaja. I čitav ugođaj je takođe različit. Tamo postoji ona jedna scena u kojoj Kabirija nakratko gostuje u svetu imućnih, lepih, doteranih i materijalno obezbeđenih, a inače sve vreme gledamo jadnike, bedne ljude, ponižene i uvređene, džebrake, gurbetare, nigdenikoviće i tako to društvo. I film je dabome crnobeli. A ovde sve pršti od jarkih boja i kroz film non-stop vitlaju zgodna, namontirana čeljad. Ako se ovo „zgodna“ i ne može reći za Masinu, svakako može za Sandru Milo i ostali ženski deo podele, sve do naše Milene Vukotić. Sad, naravno, oku je prijatnije da gleda nacifrane sojke negoli sirotinju koja balansira na rubu egzistencije, ali u filmu stvari imaju drukčiju specifičnu težinu. Ne gledaju se filmovi zbog naoko prijatnih slika nego valjda zbog nekakve supstance. A to u Đulijeti i duhovima debelo fali. I zato su Kabirijine noći FILM, a ovo je neka mani ga, Mito tvorevina.

Shvatam ja otprilike šta Felini tu pokušava da uradi. On bi da materijalizuje i prikaže podsvest svoje heroine, na sličan način kako je to uradio u svom prethodnom filmu 8 ½. Ali dok mu je to tamo baš dobro pošlo za rukom i zaista je uspeo da opredmeti i osvetli ličnost svog junaka do najtajnovitijih slojeva njegove svesti i najfundamentalnijih njegovih impulsa, ovde o tome nema ni govora. Sve se u stvari zadržava na površini.

Dva sata i frtalj ove tvorevine odgledao sam sa popriličnom pažnjom i lepo je bilo sve to videti, a opet ne pamtim da mi je u skorije vreme posle gledanja nekog filma ostao tako loš ukus u ustima. Osećao sam se baš nekako bezveze. Jeste, ne viđaju se često tako super namontirane snajke sa raskošnim šeširima na glavama i u super rukavicama. Hajde da kažem i to – ja zaista volim da vidim ženu u dobrim rukavicama, više nego gotovo bilo šta drugo, i u najvećem procentu slučajeva rukavice su mi mnogo zanimljivije od same žene koja ih nosi. Ali to je moj problem i ne vidim zašto bi to nekoga zanimalo. Isto tako, ovde sam sve vreme imao utisak da me Felini zavlači i na kvarno mi prodaje svoje u osnovi prilično jeftine erotske fantazije. A meni je do toga stalo taman koliko do lanjskog snega i Alajbegove slame. I zato sumnjam da ću se ovom smuti pa prospi filmu vraćati bez nekog jakog razloga.