Odo’ na auto-put da slušam kako one kamiončine cvile

Ovog puta je na tapetu još jedan friški (ili što neki ljudi vole da kažu – recentni) album koji bi se mogao nametnuti kao favorit za ovu sezonu. Jedan od likova čije ime frekventno figurira na mojoj listi kanonskih albuma ima ovog proleća novu ploču, i to vrlo dobru. Pustiću da prođe još neko vreme pre nego što eventualno upotrebim neki jači izraz i pre nego što formiram neko trajnije mišljenje o ovoj tvorevini. Zasad je to nešto što mi trenutno prija da slušam. A reč je o najnovijoj diskografskoj jedinici „čoveka koji voli pingvine“ – Lajla Loveta.

Da imam čamac, otišao bih na okean, a da imam ponija, jahao bih ga na čamcu. Tim je rečima ova teksaska individua još pre mnogo godina zadobila moju naklonost. A biće da je i njegov izgled tu igrao izvesnu ulogu. Tako sam svojevremeno sa velikim zadovoljstvom na Jutjubu gledao snimke sa jednog koncerta upriličenog u Londonu 2010. godine, na kojem su, osim Loveta, nastupila još dvojica mojih velikih favorita – Džon Hajat i Džo Ilaj. Svako je tu baška izvodio svoje kompozicije, a samo povremeno zamuzicirali bi sva trojica džumle. Lovet je dabogme otpevao pomenutu pesmu koja otvara njegov sjajni album Pontiac, Ilaj mu se nije pačao, ama mu se zato Džon Hajat prišljamčio – i neka je, vala. Kakva je to svirka, i kakav prizor – Lajl Lovet sa onom ukočenom, iskrivljenom facom i namršteni Džon Hajat (koji se ipak osmehne na ono „poljubiš me u dupe, kupio sam čamac, odoʼ na more“) stvarno su ljudski oposlili posô. Nek im je halal!

E sad, to je, što bi rekli seljaci u mom kraju – pesma jedanput. Ona ima jedan od najboljih tekstova za koje znam – jedan od najduhovitijih, ali ne smešnih, već onako rafinirano duhovitih, što je zaista retka pojava, a ovde je reč o rafinmanu dostojnom jednog Vorena Zivona. Nevolja je, međutim, u tome što tekst nije baš razumljiv. Da on tu peva o samome sebi, ali govoreći u stvari o raznoraznim prilično blesavim likovima sa američke televizije, koji su figurirali u njegovom detinjstvu, tol’ko mi je otprilike bilo jasno. Ono za Roja Rodžersa, Trigera i staru Dejl, još sam nekako i s’vatao. Ama ko je Tonto (koji obavlja prljave poslove za bambadava) i šta mu znači ono „kemo sabe“, to dibidus nisam imao pojma dokle neko, da mu bog pomože, iz onijeh panjegah zavika objašnjenje. Mislim, iz onih dole ispod spota. Dakle, ispade da je Tonto neki Indijanac, a ne recimo Meksikanac, kako sam ja mislio, s obzirom na značenje koje ta reč ima na španskom jeziku. A šta bih ja radio if I were Radašin ili if I were Giga Moravac, i da l’ bih se ženio Violetom Kruškom da sam Paja Čutura il’ bih begao od nje, e to je zanimljivo pitanje i možda bih odgovorio na njega da imam i trunku talenta, ali ipak je Lajl Lovet Lajl Lovet, a ja sam običan duduk.

Godine su prohujale od te pesme, stigla je 2012. i donela album Release Me, na kojem je Lovet od glave do pete uvezan nekak’om štranjgom, čime sanćim poručuje nešto svom izdavaču. U pitanju je jedna visoko rafinirana, distingvirana ploča, a drugo se, vala, od Lajla Loveta nije ni očekivalo. Na njoj se nalaze svega dve originalne pesme, a resto su obrade. Ima tu izvesnih malo džezičnih tonova, koji su meni, pošteno da priznam, prilično dosadni, a ni ona razvlačenja sa duvačima mi nisu nešto. Mom je srcu, dabogme, bliži kantroidno-rustikalni početak albuma – ono kad najpre zagudi poletni starinski blugras instrumental, a za njim usledi naslovna pesma, inače notorni kantri standard koji su pevali svi živi i njihova baba. A bogami i bluz prizvuk u narednoj numeri, ili u pesmi One Way Gal, prilično godi mom uhu.

Kao mogući vrhunac izdvaja se pesma Dress Of Laces, koja tematski pripada podžanru takozvanih murder balada. U njoj se Lovetu pridružuje stanovita Sara Votkins, pa kad njih dvoje zapevaju refren Young girl in love, young girl in tears, she hasn’t seen the man she loves in years, koji se kasnije modifikuje u She kills the only man sheʼs loved in years – e, to stvarno vredi čuti. Kao da je konačno prslo i slomilo se neko krhko stvorenje, koje nije moglo više da izdrži, pa se sva njegova pečal odjednom izlila napolje, postavši potpuno opipljiva.

Narativna komponenta provlači se kroz nekoliko pesama (pored ove, recimo i Brown Eyed Handsome Man Čaka Berija) i super je slušati Lajla Loveta kako polako, odmereno, natenane, kô čovek peva o raznoraznim peripetijama, zamešateljstvima i ostalim priključenijima. Sam njegov glas, njegova smirenost, način na koji ih saopštava, daju događajima o kojima se peva potrebnu težinu i dignitet. Nije, dakle, sve u samoj priči, nego i u tome ko je priča. A kad je priča Lajl Lovet, onda ta priča samo dobija na značaju.

Pred kraj albuma Lovet iskusno smešta pesmu White Freightliner Blues svog zemljaka Taunsa van Zanta. S tom pesmom, dabome, greške nema. To ja kad bih uzeo da otpevam, verovatno bi i tada dobro zvučalo. I eto, tolʼko od mene. Odoʼ ja sad na auto-put da slušam kako one kamiončine cvile. A vi, ako vidite gospođicu Kerolajn, kašʼte joj da mi dobro ide.