Dobro, godina je već odmakla, a ja se nisam nešto
proslavio sa slušanjem nove muzike. No, od nekoliko albuma koje već izvesno
vreme predano preslušavam, evo nečega što se polagano, sve po ’ladu da ga ne
poznadu, izdvojilo kao mogući favorit, tj. „jedan-od-favorita“ (pokušavam da
ovu izjavu formulišem što opreznije). Reč je o šestom studijskom albumu meni
inače veoma dragog kalifornijskog sastava Counting Crows.
E sad, kad se pomene ovaj bend, ja se odmah setim
1994. godine, a to je zeman kad sam već bio popriličan cipov, ali sam u suštini
tek počinjao da slušam muziku. I na tom planu, kao i na svim drugim, moje
sazrevanje je nastupalo sa priličnim zakašnjenjem (ako se uopšte može reći da
se ikad i dogodilo).
Elem, u to dobo (sic!) ja sam bio pasionirani slušalac
radija, a kad kažem radija, tu mislim na sasvim određenu stanicu koja se tada,
kao i danas, mogla naći na frekvenciji od 100,8 MHz (u međuvremenu su imali onu
sedmogodišnju epizodu sa 94,9 MHz, ali to je prošlost). Bilo je posle i perioda
kad sam više slušao ono što je dopiralo sa 92,5 MHz, ali ipak sam tokom godina
u prvom redu ostao veran ovoj stanici, nekako mi je njihova muzička koncepcija
uvek više odgovarala. E, te 1994. na tom radiju do besvesti se vrtela pesma Mr
Jones, koja je prilično okupirala moju pažnju. A mogla se čuti i Omaha (Omaha, somewhere in middle America). Obe
pesme, dabogme, potiču sa prvog studijskog albuma grupe Counting Crows, izašlog
u septembru prethodne, 1993. godine.
Jedan od nosećih elemenata programa tog radija u to
vreme beše i emisija zvana Fontana želja (radnim danom u ranom poslepodnevnom
terminu, mislim da je bilo od 14 do 16 h; danas bi, recimo, koncept te emisije
predstavljao teški anahronizam). U njoj su se mogli čuti glasovi koji se i sada
čuju na ovom radiju, ali i neki drugi koji su se u međuvremenu izgubili. A još
je interesantnija bila ekipa redovnih slušalaca, kojom su dominirala dva lika
sa osebujnim pseudonimima – Jogurt Plus (za koga je jedared u programu
otkriveno da se zove Luka i o čijem identitetu imam određenu predstavu) i Kurt,
koji je svoje ime docnije skratio na K. (to jest Kej, a ne Ka, kao onaj iz Zamka).
E, taj Kurt, to jest K., u prvo je vreme, u skladu sa
svojim imenom, zahtevao isključivo Nirvanglu. Ja sam nekako oduvek imao tu
osobinu da prema svemu što je široko popularno ostanem dibidus ’ladan, pa tako
ovu sijetlsku atrakciju nikad nisam mario. Kasnije je K. počeo da šara po
raznoraznim američkim bendovima, pa je tako jednom prigodom, ni pet ni šes’,
zaiskao Counting Crows, i to baš Perfect Blue Buildings, verovatno
„najozbiljniju“ pesmu s njihovog prvog albuma, koja nije baš mnogo pogodna za
radijsku eksploataciju. Tako se i to moglo čuti u programu.
Što se tiče samog artefakta, to jest debi albuma ovog
benda pod naslovom August And Everything After u obliku CD-a, njega sam prvi
put držao u rukama iste te 1994. godine u jednom opskurnom stanu, tačnije delu
tavanskog prostora adaptiranom u garsonjeru. Taj skučeni životni ambijent bio
je nakrcan CD-ovima i VHS kasetama i u njemu je tada bivakovao moj otac, kao u
nekoj vrsti egzila. On mi je dotični album snimio na audio-kasetu i ja sam ga u
tom obliku kod kuće slušao. Dakle, bila je to jedna druga era, u kojoj su se
još koristili nosači zvuka koji poodavno pripadaju prošlosti.
Ta godina 1994. bila je inače grozna i jeziva i daleko
joj lepa kuća, ali ja sam eto još bio dovoljno mlad da mi sve to ne bude toliko
strašno i da mogu da je upamtim po jednoj takvoj pojavi kao što je glas Adama
Durica. Baš mi je ušao u uši, sa svim tim modulacijama na malom prostoru i za
kratko vreme – niko nije pevao kao taj čovek sa tom blesavom frizurom i sa
nekim, koliko shvatam, ne baš naivnim psihološkim problemima. Kao moj favorit
sa prvog albuma izdvojila se uvodna pesma Round Here. Ono kad Adam Duric počne
da peva kako je Marija došla iz Nešvila sa koferom u ruci i kako je tvrdila da
je blizu tome da razume Isusa i kako ’oće da ripa s neke zgrade jer je umorna
od života, pa onda on onako, kao neki svoj komentar, odseče, nekako histerično,
vrištavo, ali neopozivo, kô nožem: „She must be tired of SOMETHING“ – e to je
za mene bilo nešto najuzbudljivije u tom trenutku. Jer stvarno, u pravu je
čovek, mora biti da je umorna od nečega,
druge nema.
Naravno da se moja lista kanonskih albuma ne bi mogla
zamisliti bez ploče August And Everything After i da je to jedan od meni
najdražih albuma iz devedesetih. Neku godinu kasnije ovaj bend objavio je
sledeću ploču, sa koje se na našem radiju vrtela pesma A Long December. Sećam
se i da se u X Zabavi pojavila recenzija od četiri zvezdice, koju je napisao
niko drugi do glodur te publikacije lično. On je tamo za Adama Durica rekao da
njegov „treperavi glas na ivici emocionalnog žileta od jednog polutona gradi
autentičnu paniku u raspoloženju“.
A posle toga sam grupu Counting Crows izgubio iz vida.
Sve do ove godine.
Glas Adama Durica, eto, i dalje zvuči onako
fenomenalno kao i onda, a ovogodišnji album Underwater Sunshine pripada sorti
koju ja inače veoma volim. Reč je naime o ploči sastavljenoj isključivo od
obrada tuđih pesama. Pisao sam već kako volim tribjut albume, a ovo mu dođe
nešto slično i nosi sličnu draž, samo što je tamo princip: jedan autor – više
izvođača, a ovde: više autora – jedan izvođač. Autori su ovde zaista šaroliki i
ima dosta toga što nikad ne bih poželeo da slušam u originalu, ali u
transformaciji kojoj ih je podvrgao bend Counting Crows to postaje mojim ušima
vrlo privlačno. Što se tiče filma, tu ja ne biram mnogo i gledam takoreći sve.
Među mojim omiljenim naslovima ima i senegalskih i filipinskih filmova i
raznoraznih čudesa. Ali kad je o muzici reč, tu sam mnogo uskogrudiji. Tako ne
mogu reći da me baš interesuju bendovi poput Faces ili Fairport Convention,
iako sam uglavnom svestan njihove važnosti i mesta u istoriji rokenrola. Ali
kad Adam Duric peva njine pesme, tu već možemo da razgovaramo.
Dakle, neki od momenata koji proleće 2012. boje u
zanimljive nijanse i koji ovih dana odjekuju unutar moje glave jesu: slomljeno
i raštimovano, ali oštro, prašteće štektanje na samom početku albuma, kao i
uzvici Adama Durica, koji se kreću od škripećeg Honest to God ka podmazanijim Ooh
la la, I wish that I knew what I know now ili Jumping Jesus, my, oh my, pa do čudno pomirljive konstatacije Mercy will follow me, I'm told, onako skroz izvađeni iz konteksta. Iz
numere u numeru smenjuju se red kantroidnog zvuka, pa red buke, pa onda red
zvonkih deonica u kojima sve pršti. A posebna priča je to što se na ovoj ploči
nalazi i obrada jedne od mojih omiljenih pesama – Return Of The Grievous Angel
Grema Parsonsa. Tu su nam se ukusi potrefili, pa ja, eto, dobih priliku da mi
glas Adama Durica još jednom natenane ispriča
kako je sve pošlo nizbrdo. Kô da ja to ne znam, ali ’ajde.
Нема коментара:
Постави коментар