Nivo 23 kao knjiga

Nisam vam ja neki gledalac televizije. Slabo ja to.

Eto, ni Nivo 23 ne gledam. Tokom svih ovih godina, pogledao sam možda dve emisije, i to se čak i ne sećam koje.

Ali kad sam video da se pojavila knjiga (predstavljena na sajmu, a zatim u decembru 2012. promovisana u Beopolisu), odmah sam poželeo da je pročitam.

Biće da mi pre leži pisana nego izgovorena reč, pa su mi tako i ovi intervjui više prijali u obliku koji nije njihovo originalno „agregatno stanje“.

A da su mi prijali – vala jesu.

Čitao sam redom, od početka prvog toma pa do kraja drugog, kao da pred sobom imam beletrističku knjigu. Dabome, kada je reč o ovakvom štivu, to je samo jedan od mogućih načina. Neke drukčije čitalačke strategije možda bi u datom slučaju bile i primerenije.

Uglavnom, obrni-okreni, pred čitaocem su dvadeset tri razgovora koja je Velja Pavlović obavio s raznoraznim ličnostima – brojčano preovlađuju pisci, slede oni vezani za (da upotrebim otrcanu frazu) „daske koje život znače“, a dabome ima i sveta iz drugih sfera: univerziteta, televizije, crkve.

E sad, ono što je mene povuklo da knjigu pročitam „od korice do korice“ (još jedna otrcana fraza) jeste to što bi pri određivanju njenog sadržaja dve glavne natuknice glasile: „Beograd“ i „devedesete godine“. To bi bio zajednički „hronotop“ ovih tekstova, što rekô onaj Rus Bahtin. Naime, gro razgovora vođen je onih najogavnijih godina: 1992, 1993. i 1994, a u to vreme ja sam još sedeo u školskoj klupi (i to osnovnoškolskoj) i sticao prve koliko-toliko zrelije predstave o onome što se oko mene dešava.

Beše ovo dakle za mene svojevrstan povratak u „godine učenja Vilhelma Majstera“, koje se usto baš zalomiše da budu takve kakve su bile. Dotični period ova knjiga uspešno osvetljava, a što je najvažnije, to čini iz međusobno poprilično različitih uglova, upravo zahvaljujući polifoniji (opet Bahtin, koji mi je đavo danas) koja na njenim stranicama vlada. Dakle, mnogo glasova, svaki priča svoje, pa vi vidite šta iz toga može da se izvuče, kakva slika može da se sklopi i šta je od toga posle svih ovih godina i dalje upotrebljivo. Eto, ja sam svašta zanimljivo uspeo da iščeprkam i u razgovorima s ljudima koji mi inače uopšte nisu interesantni (a i ovde ima takvih, naravno).

S druge strane, svedočanstvo Radovana Vučkovića o životu u Sarajevu pod opsadom i analiza mena kroz koje je srpsko društvo tokom vremena prolazilo, ali stavljena u jedan opštiji istorijski kontekst (razgovor s Milanom St. Protićem) – predstavljaju verovatno najbolja mesta ove knjige.

Ipak, meni kao čitaocu, dva su sagovornika Velje Pavlovića bila daleko najinteresantnija: Dragoslav Mihailović i Nikola Milošević.

Mihailović naravno govori o svojim iskustvima s Golim otokom i Udbom, a tu je i jedan sjajan momenat kad dolazi u neku vrstu sukoba s voditeljem emisije. E sad, i ja spadam u one koji smatraju da je knjiga Kad su cvetale tikve najbolji srpski roman i nemam pojma koliko sam je puta čitao. Možda je čak i nisam toliko puta čitao od početka do kraja, ali malo-malo pa je otvorim, pročitam pola strane, stranu, dve ili tri, pa je sklopim i vratim na policu. Pošto se to ponavlja godinama i godinama, a štivo je ionako kratko, dobre delove već znam i napamet. Elem, svi oni koji znaju šta se u Surdulici desilo između Ljube Vrapčeta i Stoleta Apaša mogu iz ovog razgovora saznati i ponešto o boravku samog Dragoslava Mihailovića u sanatorijumu za tuberkulozu u tom mestu i o njegovom susretu s jednim dušanovačkim mladićem koji se tamo odigrao.

A Nikola Milošević – kako taj čovek govori, ja sam potpuno oduševljen. To je jedan divan, odnegovan srpski jezik kakav se retko može čuti. Uglavnom, pred kamerama, u emisiji, on izgovara pravi-pravcati esej, onako „antropološki“. Tema je Miloš Crnjanski (i prosto mi je žao što su samo o njemu razgovarali, a ne o samom gostu i nekim njegovim nazorima) i Nikola Milošević na malom prostoru uspeva da raščlani karakter ovog pisca do elementarnih psiholoških činilaca. To radi na svoj dobro poznat način na koji je analizirao mnoge znamenite ličnosti proglašavajući njihove duševne sklopove za „autoritarne“ i „arogantno osvetoljubive“ – samo što se na pisca Seoba ove omiljene kategorije profesora Miloševića ne mogu primeniti već u igru ulaze neke druge, poput „rđavo prilagođen“. Zaista, samo te dve reči mogu mnogo da vam kažu o jednom čeljadetu.

Uglavnom, posle čitanja Nivoa 23, moja reakcija je: „hoću još ovoga“. Evo, u spisku na kraju knjige vidim da su u ovom periodu gosti emisije bili još dva moja omiljena pisca: Svetlana Velmar Janković i Slobodan Selenić. Baš bi me zanimalo da čujem šta su oni imali da kažu Velji Pavloviću.