Šta sam propustio u 2012.

Dabome, propustio sam ja sve i svašta, ali ovde se misli na muziku.

Ostajem i dalje pri tome da su najbolje albume u 2012. snimili Rej Vajli Habard i Pol Torn, ali u međuvremenu (pred kraj prošle i početkom ove godine) preslušah još hrpu raznoraznih ploča i bogami svačega tu ima.

Tako se recimo na mom „sajmonu i gramofonu“ našla čak i mlađahna Tejlor Svift, ali se tim velikim zvezdama ovde ipak neću baviti. 

Umesto toga, konstatujem da je zanimljivu ploču snimio stanoviti Linkoln Daram iz Ostina. To je neki mlađi dilber i ovo mu je debi album, ali vele rivjueri da zvuči kao mudri matori bluzer. Na sajtu dotičnog džentlmena može se pročitati sledeće: „If you dig Son House and Townes Van Zandt... Lincoln Durham is your man. Donʼt come no cooler“. U potpisu: Ray Wylie Hubbard. Pa, ako Rej Vajli to kaže, onda nema tu šta. A kad se zna da je on i koproducent ploče, cela stvar dobija na težini.

Što se starijih snaga tiče, minule 2012. godine izašla je i ploča nazvana prosto Buddy and Jim i već ta dva imena dovoljna su da joj obezbede status nečega što obavezno treba preslušati. Pogotovo kad se zna da se Badi iz naslova preziva Miler, a Džim – Loderdejl.

Posebno pominjanje, kao svojevrsni kuriozitet, zaslužuje prošlogdišnja ploča Džejmija Džonsona, koja predstavlja tribjut kantri muzičaru Henku Kokranu. I opet su imena ta koja privlače, jer sa Džonsonom na ovom albumu nastupaju – pazi sad: pre svih Merl Hagard, pa onda Emilu Haris, Vili Nelson, Bobi Ber, Elvis Kostelo, Džordž Strejt, Kris Kristoferson, Alison Kraus i još poneki. Šta reći. 

Od koliko-toliko mlađih snaga, ovde pominjem četiri grupe kantri-folk usmerenja (kod nekih ima malo indi zvuka, blugrasa itd.) koje su snimile solidne ploče: The Lumineers, Hurray for the Riff Raff, Shovels and Rope i The Maldives.

A sad slede četiri albuma koja bih posebno izdvojio.

Naravno, potrebno je da prođe izvesno vreme da se iz mase preslušanog iskristališe ono najbolje i da se povuče crta između ploča koje ću i dalje nastaviti da slušam i onih kojima se najverovatnije više neću vraćati. Ali neka budu zasad ova četiri.

Prvi od njih snimio je Džo Pag (u čijoj biografiji stoji da mu je osnovno zanimanje: stolar), a ploča se zove The Great Despiser. Žanrovski pripada onome što se označava terminom amerikana, koji je prilično širok, kako nedavno objasniše i kritičari na sajtu Popmeters. Ali zato sam na jednom drugom mestu našao ovakvo žanrovsko određenje Pagovog albuma: „folky/rootsy rock/singer-songwriter music“. Ne znam koliko su ove kovanice upotrebljive, ali znam da nekoliko numera sa ovog albuma predstavlja vrlo ozbiljne primere songrajtinga, a to se u prvom redu odnosi na pesmu Silver Harps and Violines. Tamo neki tip kupi stan i redovno plaća struju i vodu, a žena mu onda pobegne u Dalas i drugom tipu rodi dete. E, kad neko ume da ispriča takvu priču, onda je za moj groš reč o dobrom kantautoru. Još jedan pokušaj žanrovskog određenja Pagove muzike može biti učinjen pomoću geografskih odrednica: mesto njegovog prebivanja je Čikago, međutim prošlogodišnji album inspirisan je Pagovim boravkom u Ostinu, budući da ovaj čovek sebe vidi kao nastavljača teksaske muzičke tradicije.

A sad idemo na selo, dabome amerikansko, i to na farme u ruralnom delu Pensilvanije, odakle potiču mlađahni članovi grupe The Stray Birds, koji su prošle godine snimili debi album. Sa te ploče, slušaoca zapljuskuje naglašeno tradicionalistički zvuk koji se može odrediti terminima: folk, blugras, kantri, apalačijanska muzika, a obilato se čuju violina, bendžo i troglasno pevanje. The Stray Birds su dva momka i jedna devojka, muzički obrazovani, a tradicionalnim američkim idiomima zadojeni odmalena. Legenda kaže da je mlada dama iz ovog benda, još kao klinka u predškolskom, na onoj aktivnosti zvanoj „show and tell“ koja se praktikuje u prekomorskom obrazovnom sistemu, uz pomoć neke male gitare odsvirala i otpevala pesmu Our Town velike kantri heroine Ajris Dement. Taj detalj, ako je istinit (a nemam načina da proverim, pa biram da poverujem), prilično je uzdiže u mojim očima. Mada članovi ove grupe insistiraju na ruralnom i tradicionalnom zvuku, oni svoju muziku obogaćuju određenim juvenilnim kvalitetima pokazujući da ovi stari američki muzički žanrovi mogu biti sasvim podesno sredstvo izražavanja mladih ljudi danas i da sve to može da zvuči vrlo živo, moderno i privlačno današnjem uhu.

Slično stoje stvari i sa nešvilskom grupacijom zvanom Old Crow Medicine Show (i tu se pravi kopča sa starim vremenima, sve do doba Američkog građanskog rata), samo što su oni daleko poznatiji, pa me sad mrzi da pišem o njima. Uglavnom, ploča Carry Me Back jeste jedan od najboljih albuma 2012. godine.

Najzad, idemo u jedan segment kantri scene čiji predstavnici nisu okupljeni oko centara kakvi su Nešvil, Labok ili Bejkersfild, već je njihova prestonica Tamvort. Ovaj grad je u Novom Južnom Velsu, i ovde je dabome reč o bogatoj i razvijenoj australijskoj kantri sceni, s kojom ja nisam ni približno dobro upoznat. A u zemlji Down Under bogami znaju znanje. Značajni predstavnici tamošnje scene jesu članovi porodice Čejmbers – a ovog puta reč je o mlađem izdanku, Kejsi, kao i o prizetku u ovoj porodici koja neguje kantri tradiciju, Šejnu Nikolsonu. Dotični bračni par snimio je i drugi zajednički album nakon ploče Rattlinʼ Bones od pre neku godinu, i bogami ništa lošiji. Violina, harmonika, bendžo, dvoglasno pevanje – starovremski ugođaj, ali opet drukčiji nego na dva prethodno pomenuta albuma. Zvuk je ovde nešto mračniji, a teme smrti i religije su izraženije. Tako na dnevni red dolazi i praroditeljski greh. „Weʼre on the run with God on our tail“ pevaju na ovoj ploči lično Adam i Eva u interpretaciji Kejsi i Šejna – jedan od najboljih momenata iz prošlogodišnje muzičke produkcije.

I eto, to je to. Sigurno ima još mnogo toga valjanog što sam propustio, ali ja ionako nisam profesionalni kritičar, tako da – od koga je, dobro je.