The Replacements, ponovo

O novoj muzici iz prethodne godine već sam prozborio koju, a nedavno mi šaka dopade i jedno zanimljivo reizdanje koje na sebi kao godinu objavljivanja nosi minulu 2012.

Dakle – The Replacements, prvih pet albuma. Skroz svedeno: bez knjižice, bez ikakvih bonusa, dodataka i koječega, samo tih pet diskića naguranih u jedan kartonski omot.

Uostalom, ova edicija se i zove Original album series i u okviru nje već je objavljeno po pet albuma najrazličitijih izvođača, od Vorena Zivona do grupe The Jesus & Mary Chain. Sve je to, koliko shvatam, i relativno jeftino, mada, pošto sam ja ovo dobio za bambadava, nisam siguran oko cene.

E sad, ko je malo listao stranice ovog nazovibloga zna da od svih perioda u istoriji muzike ja najviše volim osamdesete. Tu se nekako osećam kao kod kuće. Bendove Violent Femmes, Green On Red, Jason and The Scorchers i The Replacements i dan-danas smatram najboljim grupama za koje znam i nekom vrstom svoje polazne tačke u slušanju muzike.

To se ne odnosi toliko na početak karijere grupe The Replacements i njihovu pank fazu, ali već s pločom Let It Be stvari su stajale drukčije.

A onda je došla 1985. godina, u kojoj su ova četiri momka iz Mineapolisa – po imenima Pol Vesterberg, Kris Mars, Bob Stinson i Tomi Stinson, sugrađani Prinsa i grupe Hüsker Dü – pokazali gradu i svetu (da ne kažem: urbi et orbi) ko su i šta su.

To su, dabome, učinili snimivši ono čudo od ploče zvano Tim. Od prvog Vesterbergovog pokliča: „Hold my life until Iʼm ready to use it / Hold my life because I just might lose it“, pa sve do završnog bilansa: „Opportunity knocks once then the door slams shut / All I know is Iʼm sick of everything that my money can buy / The fool who wastes his life, God rest his guts“ Tim je jedan potpuno savršen album. A ova poslednja pesma, koja se inače zove Here Comes a Regular predstavlja, bogami, jednog od najozbiljnijih takmaca za titulu najbolje pesme koju sam čuo u životu.

Na srpskom jeziku o grupi The Replacements može se pročitati odličan tekst u knjizi Električna zastava, koja pred sam kraj 2012. godine dožive, mašala, i drugo izdanje. Tamo će dobronamerni čitalac saznati ponešto o „dominirajućem ja“ u ličnosti Pola Vesterberga ili o tome kako je u njegovoj muzici paradigma Aleksa Čiltona smenila paradigmu grupe Sex Pistols. A tekst je inače originalno objavljen u prvom broju časopisa X Zabava (sa Banetom iz Sanšajna na naslovnoj), koji je u oktobru 1996. nasledio Vreme zabave.

Sve u svemu, zahvaljujući ovoj kartonskoj kutijici, pred auditorijumom su se ponovo našli: Sorry Ma Forgot to Take Out the Trash, Hootenanny, Let It Be, Tim i Pleased to Meet Me, a ova poslednja dva, po mom skromnom sudu, treba ubrojati među najbolje albume osamdesetih godina.