Moj filmski kanon

Odmah da kažem – za film nisam vezan ni na koji način. Nije mi to zanat i ne živim od toga. Nemam ni adekvatno obrazovanje.

Ja sam samo tip koji već godinama prekopava po istoriji tog medija, nasumice i bez orijentira. Gledao sam hrpu opskurnih nebuloza, a neke ključne stvari sam uspeo da propustim. Zato sve što budem rekao treba uzeti s rezervom.

A opet, nabio sam u guzicu popriličan broj godina i valjda mi je nešto ipak ušlo u glavu.

Bilo kako bilo, ovo što sledi jesu najbolji filmovi na koje sam u svojoj potrazi nabasao.

Ovde sam već govorio o onima koji bi, po meni, trebalo da stoje na samom-samcijatom vrhu piramide. Nabrojao sam ih trinaest.

Sad se spuštam za jednu nijansu niže, a taj nivo je nešto širi. Naseljavam ga sa trideset komada.

Broj nije konačan. Ima na ovoj stepenici mesta za još filmova, ali ipak ne za još mnogo njih.

Ovih trideset naslova debelo su zaslužili povlašćen status koji kod mene uživaju. Mrzim kad me neki film na prvo gledanje oduševi, a posle provalim da baš i nije bogzna šta. Tada se osećam kao poslednja budala. Zato su ovde filmovi proveravani više puta, koji su na kasnija gledanja ispadali još bolji nego na prvo.

Hteo bih ja da im odam i neko veće priznanje, da im napravim neki bolji omaž, ama ne umem to da učinim drukčije nego ovako.

Hronološkim redom, prvih šest.

M 1931.

Ovde mi se dopao način na koji je pristupljeno jednoj, u osnovi prilično nezanimljivoj temi – priči o decoubici i pandurima koji ga vijaju.

Film se, naime, ne iscrpljuje u onome što bi se moglo očekivati – ni u elaboraciji psihopatskog karaktera ubice, ni u ispitivanju toga koliko su jedno društvo i njegove institucije efikasni i spremni da zaštite sopstvene podanike, ni u nadmudrivanju policije i ubice, niti u paradiranju pojmovima pravde i krivde.

Ne, ovde se zbiva nešto mnogo zanimljivije. Podzemlje izlazi na scenu i pokazuje se kao organizovanije i efikasnije od državnog aparata, s kojim slučajno deli isti cilj (hvatanje ubice), ali ga na to nagone sopstvene pobude, koje s društvenim redom i mirom nemaju nikakve veze.

Taj neuobičajen pristup dobro poznatoj matrici i to što je tema koja nije mnogo obećavala sagledana iz čudnog i svežeg ugla doveli su film na ovu listu.

I da, Peter Lore je moj omiljeni glumac.

Pravilo igre (La Règle du jeu) 1939.

Оvo je gorko kô pelen. Ne zna se ko je u ovom filmu od koga lukaviji, pretvorniji i namazaniji svim farbama. A pritom, ne radi se ni o kakvim moralnim nakazama koje bismo mogli etiketirati kao mnogo gore od mene ili vas. Ne, ovo su obični ljudi. Neki su bogatiji, a neki siromašniji, ali niko od njih ne radi ništa naročito – oni samo igraju one „igre koje ljudi igraju svaki dan“, kako reče Džo Saut u svojoj čuvenoj pesmi. I to iz prostog razloga što logika života kojim žive to zahteva od njih.

Tu se, međutim, pojavljuju i neka dvojica koja se ne pridržavaju „pravila igre“. Oni igraju po drugim pravilima i drže do drugih vrednosti, pa zbog toga sve vreme ispadaju potpune budale i na kraju prođu kô bosi po trnju. Da citiram Nikolu Miloševića, oni bi se mogli odrediti kao „rđavo prilagođeni ljudi koji su kao takvi osuđeni na to da u životu ne prođu dobro“.

Malteški soko (The Maltese Falcon) 1941.

Izgleda da nema toga što jedno čeljade neće učiniti zarad novca. Jedini jači motiv od srebroljublja jeste samoodržanje.

U ovom filmu ta dva pokretača ljudskog delanja potpuno su razotkrivena.

Sem Spejd, Džoel Kairo i Debeli Čovek odlučuju da žrtvuju Vilmera i o tome se dogovaraju – njemu u oči. Dogorelo je do nokata i nema se vremena za maskiranje i ulepšavanje činjeničnog stanja.

A tek završna scena između Spejda i OʼŠonesijeve. Ljubav, koja očigledno postoji, ne igra nikakvu ulogu već se povlači pred jačim motivima – golim očuvanjem sopstvene kože i pragmatičnom svešću o tome da predmet zaljubljenosti ne nudi bogzna kakvu perspektivu.

Konvencije koje smo navikli da viđamo u filmovima ovde su izneverene u korist nečega što je Jovan Hristić, citirajući Oldosa Hakslija, nazivao „potpunom istinom“ (the whole truth). Svi su likovi podjednako koristoljubivi i pokvareni, a pobeđuje onaj ko je najpraktičniji i ima najbolji osećaj za realnost. Onaj ko shvata „od čega su načinjeni snovi“.

Romansa u molu (Romanze in moll) 1943.

Možda ne izgledam tako, ali ja sam ljubitelj melodrame. Ipak, ne znam baš mnogo filmova koji poseduju melodramski patos kakav meni prija.

Ne znam ni kako bih to odredio. U melodramama koje volim ima određene vrste patetike, ali nije ljigava, pa čak i ako na momente izgleda jeftina, nekako se vidi da nije takva.

Do izražaja dolaze pre svega junakinje i određene specifičnosti njihovog karaktera kakve nismo navikli da srećemo kod ljudi, a koje na neki neobičan način skrivaju izuzetnu moralnu čvrstinu.

Romansa u molu je izrazito artificijelan film, urađen s mnogo stila i elegancije. Ljubavna priča je iskonstruisana i ne deluje mimetički verodostojno, ali dobro hvata složenost odnosa između jedne žene i dva muškarca.

Kad se umeša i treći, tikva puca i priča se završava potpunom katastrofom za sve četvoro umešanih. Prosto se ne zna ko je grđe nastradao i ko je od koga gore prošao. Detalj koji me je naročito oduševio jeste da na kraju filma čak i ptičica koju je glavna junakinja držala u kavezu – ugine.

Dvostruka odšteta (Double Indemnity) 1944.

Jeftina priča u koju je teško poverovati, cinično-vickasti izveštačeni dijalozi, likovi svedeni na nivo šablona – a opet, sve to funkcioniše besprekorno.

Ne kupuje mene ovde ta „noar“ ikonografija niti žanrovske konvencije. Kupuje me to što ovaj film jednostavno „radi posao“.

Polazi se od jedne proste premise: imamo ubistvo, treba ispričati šta je dovelo do njega i kakve je posledice ono izazvalo.

I svi elementi filma raspoređeni su na takav način da se iz te osnovne pretpostavke izvuče maksimum. Rezultat je struktura u kojoj je sve na svom mestu, sve je kako treba i pogađa tamo gde treba da pogodi.

Tandem Vajlder–Čendler vrhunski je obavio zadatak. Svaki put kad odgledam ovaj film, imam osećaj ispunjenosti.

Takvom utisku svakako doprinosi i to što se ovde pojavljuje jedan od mojih omiljenih glumaca, Edvard G. Robinson. Ona njegova oniža, zdepasta figura i ružna faca pravi su melem za moje oči.

Kratak susret (Brief Encounter) 1945.

Još jedna melodrama par excellence. I još jedan film koji je, po svojoj strukturi, blizak savršenstvu.

Prosto – filmovi ne bivaju mnogo bolji od ovoga.

Tematski, Kratak susret je blizak čuvenoj Čehovljevoj priči Dama s psetancetom (Дама с собачкой),  samo što nema tu dubinu. Ipak je u pitanju melodrama. Ovaj film dakle ne poseduje kvalitete koji krase dela visoke književnosti, ali ima onaj melodramski štimung koji sam malopre pominjao. I šta će mu više – to je takođe vrhunski kvalitet.

Sviđa mi se to što je priča o vezi udate žene i oženjenog muškarca ispričana na normalan i logičan način. Oni se upoznaju, zavole i najzad se, kao pametni, razumni ljudi, rastanu. Nema vriske, cike, seče vena.

Ali najbolji štos je u tome što onaj njihov najemotivniji trenutak, kada strasti dostižu vrhunac, biva pokvaren i potpuno upropašćen. I to na koji način – tako što logika svakodnevnog života prodre u njega.

U ovom filmu se, dakle, sudaraju dve logike. Logika njihove ljubavi i logika svakodnevnog života. I ova druga, dabome, kako to uvek i biva, odnosi prevagu.

Toliko zasad, pa nastavljamo.

Šta sam propustio u 2012.

Dabome, propustio sam ja sve i svašta, ali ovde se misli na muziku.

Ostajem i dalje pri tome da su najbolje albume u 2012. snimili Rej Vajli Habard i Pol Torn, ali u međuvremenu (pred kraj prošle i početkom ove godine) preslušah još hrpu raznoraznih ploča i bogami svačega tu ima.

Tako se recimo na mom „sajmonu i gramofonu“ našla čak i mlađahna Tejlor Svift, ali se tim velikim zvezdama ovde ipak neću baviti. 

Umesto toga, konstatujem da je zanimljivu ploču snimio stanoviti Linkoln Daram iz Ostina. To je neki mlađi dilber i ovo mu je debi album, ali vele rivjueri da zvuči kao mudri matori bluzer. Na sajtu dotičnog džentlmena može se pročitati sledeće: „If you dig Son House and Townes Van Zandt... Lincoln Durham is your man. Donʼt come no cooler“. U potpisu: Ray Wylie Hubbard. Pa, ako Rej Vajli to kaže, onda nema tu šta. A kad se zna da je on i koproducent ploče, cela stvar dobija na težini.

Što se starijih snaga tiče, minule 2012. godine izašla je i ploča nazvana prosto Buddy and Jim i već ta dva imena dovoljna su da joj obezbede status nečega što obavezno treba preslušati. Pogotovo kad se zna da se Badi iz naslova preziva Miler, a Džim – Loderdejl.

Posebno pominjanje, kao svojevrsni kuriozitet, zaslužuje prošlogdišnja ploča Džejmija Džonsona, koja predstavlja tribjut kantri muzičaru Henku Kokranu. I opet su imena ta koja privlače, jer sa Džonsonom na ovom albumu nastupaju – pazi sad: pre svih Merl Hagard, pa onda Emilu Haris, Vili Nelson, Bobi Ber, Elvis Kostelo, Džordž Strejt, Kris Kristoferson, Alison Kraus i još poneki. Šta reći. 

Od koliko-toliko mlađih snaga, ovde pominjem četiri grupe kantri-folk usmerenja (kod nekih ima malo indi zvuka, blugrasa itd.) koje su snimile solidne ploče: The Lumineers, Hurray for the Riff Raff, Shovels and Rope i The Maldives.

A sad slede četiri albuma koja bih posebno izdvojio.

Naravno, potrebno je da prođe izvesno vreme da se iz mase preslušanog iskristališe ono najbolje i da se povuče crta između ploča koje ću i dalje nastaviti da slušam i onih kojima se najverovatnije više neću vraćati. Ali neka budu zasad ova četiri.

Prvi od njih snimio je Džo Pag (u čijoj biografiji stoji da mu je osnovno zanimanje: stolar), a ploča se zove The Great Despiser. Žanrovski pripada onome što se označava terminom amerikana, koji je prilično širok, kako nedavno objasniše i kritičari na sajtu Popmeters. Ali zato sam na jednom drugom mestu našao ovakvo žanrovsko određenje Pagovog albuma: „folky/rootsy rock/singer-songwriter music“. Ne znam koliko su ove kovanice upotrebljive, ali znam da nekoliko numera sa ovog albuma predstavlja vrlo ozbiljne primere songrajtinga, a to se u prvom redu odnosi na pesmu Silver Harps and Violines. Tamo neki tip kupi stan i redovno plaća struju i vodu, a žena mu onda pobegne u Dalas i drugom tipu rodi dete. E, kad neko ume da ispriča takvu priču, onda je za moj groš reč o dobrom kantautoru. Još jedan pokušaj žanrovskog određenja Pagove muzike može biti učinjen pomoću geografskih odrednica: mesto njegovog prebivanja je Čikago, međutim prošlogodišnji album inspirisan je Pagovim boravkom u Ostinu, budući da ovaj čovek sebe vidi kao nastavljača teksaske muzičke tradicije.

A sad idemo na selo, dabome amerikansko, i to na farme u ruralnom delu Pensilvanije, odakle potiču mlađahni članovi grupe The Stray Birds, koji su prošle godine snimili debi album. Sa te ploče, slušaoca zapljuskuje naglašeno tradicionalistički zvuk koji se može odrediti terminima: folk, blugras, kantri, apalačijanska muzika, a obilato se čuju violina, bendžo i troglasno pevanje. The Stray Birds su dva momka i jedna devojka, muzički obrazovani, a tradicionalnim američkim idiomima zadojeni odmalena. Legenda kaže da je mlada dama iz ovog benda, još kao klinka u predškolskom, na onoj aktivnosti zvanoj „show and tell“ koja se praktikuje u prekomorskom obrazovnom sistemu, uz pomoć neke male gitare odsvirala i otpevala pesmu Our Town velike kantri heroine Ajris Dement. Taj detalj, ako je istinit (a nemam načina da proverim, pa biram da poverujem), prilično je uzdiže u mojim očima. Mada članovi ove grupe insistiraju na ruralnom i tradicionalnom zvuku, oni svoju muziku obogaćuju određenim juvenilnim kvalitetima pokazujući da ovi stari američki muzički žanrovi mogu biti sasvim podesno sredstvo izražavanja mladih ljudi danas i da sve to može da zvuči vrlo živo, moderno i privlačno današnjem uhu.

Slično stoje stvari i sa nešvilskom grupacijom zvanom Old Crow Medicine Show (i tu se pravi kopča sa starim vremenima, sve do doba Američkog građanskog rata), samo što su oni daleko poznatiji, pa me sad mrzi da pišem o njima. Uglavnom, ploča Carry Me Back jeste jedan od najboljih albuma 2012. godine.

Najzad, idemo u jedan segment kantri scene čiji predstavnici nisu okupljeni oko centara kakvi su Nešvil, Labok ili Bejkersfild, već je njihova prestonica Tamvort. Ovaj grad je u Novom Južnom Velsu, i ovde je dabome reč o bogatoj i razvijenoj australijskoj kantri sceni, s kojom ja nisam ni približno dobro upoznat. A u zemlji Down Under bogami znaju znanje. Značajni predstavnici tamošnje scene jesu članovi porodice Čejmbers – a ovog puta reč je o mlađem izdanku, Kejsi, kao i o prizetku u ovoj porodici koja neguje kantri tradiciju, Šejnu Nikolsonu. Dotični bračni par snimio je i drugi zajednički album nakon ploče Rattlinʼ Bones od pre neku godinu, i bogami ništa lošiji. Violina, harmonika, bendžo, dvoglasno pevanje – starovremski ugođaj, ali opet drukčiji nego na dva prethodno pomenuta albuma. Zvuk je ovde nešto mračniji, a teme smrti i religije su izraženije. Tako na dnevni red dolazi i praroditeljski greh. „Weʼre on the run with God on our tail“ pevaju na ovoj ploči lično Adam i Eva u interpretaciji Kejsi i Šejna – jedan od najboljih momenata iz prošlogodišnje muzičke produkcije.

I eto, to je to. Sigurno ima još mnogo toga valjanog što sam propustio, ali ja ionako nisam profesionalni kritičar, tako da – od koga je, dobro je.

Nivo 23 kao knjiga

Nisam vam ja neki gledalac televizije. Slabo ja to.

Eto, ni Nivo 23 ne gledam. Tokom svih ovih godina, pogledao sam možda dve emisije, i to se čak i ne sećam koje.

Ali kad sam video da se pojavila knjiga (predstavljena na sajmu, a zatim u decembru 2012. promovisana u Beopolisu), odmah sam poželeo da je pročitam.

Biće da mi pre leži pisana nego izgovorena reč, pa su mi tako i ovi intervjui više prijali u obliku koji nije njihovo originalno „agregatno stanje“.

A da su mi prijali – vala jesu.

Čitao sam redom, od početka prvog toma pa do kraja drugog, kao da pred sobom imam beletrističku knjigu. Dabome, kada je reč o ovakvom štivu, to je samo jedan od mogućih načina. Neke drukčije čitalačke strategije možda bi u datom slučaju bile i primerenije.

Uglavnom, obrni-okreni, pred čitaocem su dvadeset tri razgovora koja je Velja Pavlović obavio s raznoraznim ličnostima – brojčano preovlađuju pisci, slede oni vezani za (da upotrebim otrcanu frazu) „daske koje život znače“, a dabome ima i sveta iz drugih sfera: univerziteta, televizije, crkve.

E sad, ono što je mene povuklo da knjigu pročitam „od korice do korice“ (još jedna otrcana fraza) jeste to što bi pri određivanju njenog sadržaja dve glavne natuknice glasile: „Beograd“ i „devedesete godine“. To bi bio zajednički „hronotop“ ovih tekstova, što rekô onaj Rus Bahtin. Naime, gro razgovora vođen je onih najogavnijih godina: 1992, 1993. i 1994, a u to vreme ja sam još sedeo u školskoj klupi (i to osnovnoškolskoj) i sticao prve koliko-toliko zrelije predstave o onome što se oko mene dešava.

Beše ovo dakle za mene svojevrstan povratak u „godine učenja Vilhelma Majstera“, koje se usto baš zalomiše da budu takve kakve su bile. Dotični period ova knjiga uspešno osvetljava, a što je najvažnije, to čini iz međusobno poprilično različitih uglova, upravo zahvaljujući polifoniji (opet Bahtin, koji mi je đavo danas) koja na njenim stranicama vlada. Dakle, mnogo glasova, svaki priča svoje, pa vi vidite šta iz toga može da se izvuče, kakva slika može da se sklopi i šta je od toga posle svih ovih godina i dalje upotrebljivo. Eto, ja sam svašta zanimljivo uspeo da iščeprkam i u razgovorima s ljudima koji mi inače uopšte nisu interesantni (a i ovde ima takvih, naravno).

S druge strane, svedočanstvo Radovana Vučkovića o životu u Sarajevu pod opsadom i analiza mena kroz koje je srpsko društvo tokom vremena prolazilo, ali stavljena u jedan opštiji istorijski kontekst (razgovor s Milanom St. Protićem) – predstavljaju verovatno najbolja mesta ove knjige.

Ipak, meni kao čitaocu, dva su sagovornika Velje Pavlovića bila daleko najinteresantnija: Dragoslav Mihailović i Nikola Milošević.

Mihailović naravno govori o svojim iskustvima s Golim otokom i Udbom, a tu je i jedan sjajan momenat kad dolazi u neku vrstu sukoba s voditeljem emisije. E sad, i ja spadam u one koji smatraju da je knjiga Kad su cvetale tikve najbolji srpski roman i nemam pojma koliko sam je puta čitao. Možda je čak i nisam toliko puta čitao od početka do kraja, ali malo-malo pa je otvorim, pročitam pola strane, stranu, dve ili tri, pa je sklopim i vratim na policu. Pošto se to ponavlja godinama i godinama, a štivo je ionako kratko, dobre delove već znam i napamet. Elem, svi oni koji znaju šta se u Surdulici desilo između Ljube Vrapčeta i Stoleta Apaša mogu iz ovog razgovora saznati i ponešto o boravku samog Dragoslava Mihailovića u sanatorijumu za tuberkulozu u tom mestu i o njegovom susretu s jednim dušanovačkim mladićem koji se tamo odigrao.

A Nikola Milošević – kako taj čovek govori, ja sam potpuno oduševljen. To je jedan divan, odnegovan srpski jezik kakav se retko može čuti. Uglavnom, pred kamerama, u emisiji, on izgovara pravi-pravcati esej, onako „antropološki“. Tema je Miloš Crnjanski (i prosto mi je žao što su samo o njemu razgovarali, a ne o samom gostu i nekim njegovim nazorima) i Nikola Milošević na malom prostoru uspeva da raščlani karakter ovog pisca do elementarnih psiholoških činilaca. To radi na svoj dobro poznat način na koji je analizirao mnoge znamenite ličnosti proglašavajući njihove duševne sklopove za „autoritarne“ i „arogantno osvetoljubive“ – samo što se na pisca Seoba ove omiljene kategorije profesora Miloševića ne mogu primeniti već u igru ulaze neke druge, poput „rđavo prilagođen“. Zaista, samo te dve reči mogu mnogo da vam kažu o jednom čeljadetu.

Uglavnom, posle čitanja Nivoa 23, moja reakcija je: „hoću još ovoga“. Evo, u spisku na kraju knjige vidim da su u ovom periodu gosti emisije bili još dva moja omiljena pisca: Svetlana Velmar Janković i Slobodan Selenić. Baš bi me zanimalo da čujem šta su oni imali da kažu Velji Pavloviću.

The Replacements, ponovo

O novoj muzici iz prethodne godine već sam prozborio koju, a nedavno mi šaka dopade i jedno zanimljivo reizdanje koje na sebi kao godinu objavljivanja nosi minulu 2012.

Dakle – The Replacements, prvih pet albuma. Skroz svedeno: bez knjižice, bez ikakvih bonusa, dodataka i koječega, samo tih pet diskića naguranih u jedan kartonski omot.

Uostalom, ova edicija se i zove Original album series i u okviru nje već je objavljeno po pet albuma najrazličitijih izvođača, od Vorena Zivona do grupe The Jesus & Mary Chain. Sve je to, koliko shvatam, i relativno jeftino, mada, pošto sam ja ovo dobio za bambadava, nisam siguran oko cene.

E sad, ko je malo listao stranice ovog nazovibloga zna da od svih perioda u istoriji muzike ja najviše volim osamdesete. Tu se nekako osećam kao kod kuće. Bendove Violent Femmes, Green On Red, Jason and The Scorchers i The Replacements i dan-danas smatram najboljim grupama za koje znam i nekom vrstom svoje polazne tačke u slušanju muzike.

To se ne odnosi toliko na početak karijere grupe The Replacements i njihovu pank fazu, ali već s pločom Let It Be stvari su stajale drukčije.

A onda je došla 1985. godina, u kojoj su ova četiri momka iz Mineapolisa – po imenima Pol Vesterberg, Kris Mars, Bob Stinson i Tomi Stinson, sugrađani Prinsa i grupe Hüsker Dü – pokazali gradu i svetu (da ne kažem: urbi et orbi) ko su i šta su.

To su, dabome, učinili snimivši ono čudo od ploče zvano Tim. Od prvog Vesterbergovog pokliča: „Hold my life until Iʼm ready to use it / Hold my life because I just might lose it“, pa sve do završnog bilansa: „Opportunity knocks once then the door slams shut / All I know is Iʼm sick of everything that my money can buy / The fool who wastes his life, God rest his guts“ Tim je jedan potpuno savršen album. A ova poslednja pesma, koja se inače zove Here Comes a Regular predstavlja, bogami, jednog od najozbiljnijih takmaca za titulu najbolje pesme koju sam čuo u životu.

Na srpskom jeziku o grupi The Replacements može se pročitati odličan tekst u knjizi Električna zastava, koja pred sam kraj 2012. godine dožive, mašala, i drugo izdanje. Tamo će dobronamerni čitalac saznati ponešto o „dominirajućem ja“ u ličnosti Pola Vesterberga ili o tome kako je u njegovoj muzici paradigma Aleksa Čiltona smenila paradigmu grupe Sex Pistols. A tekst je inače originalno objavljen u prvom broju časopisa X Zabava (sa Banetom iz Sanšajna na naslovnoj), koji je u oktobru 1996. nasledio Vreme zabave.

Sve u svemu, zahvaljujući ovoj kartonskoj kutijici, pred auditorijumom su se ponovo našli: Sorry Ma Forgot to Take Out the Trash, Hootenanny, Let It Be, Tim i Pleased to Meet Me, a ova poslednja dva, po mom skromnom sudu, treba ubrojati među najbolje albume osamdesetih godina.

Sveti Ćirakije, moli za nas

Thing kaže da više voli onaj kasniji period Gaše sa Žmurkom, Tuškom i ostalima negoli onaj prvi, sa Fantaziom. Ima više likova, crtež je bogatiji, razrađeniji itd. Ja, međutim, ne mogu da se odlučim. Koliko god da mi je Žmurko super lik, toliko mi je Fantazio apsolutno neponovljiv (i u Gaši i kao polovina dua Spiru i Fantazio iz onog perioda kad je radio Franken). Dabome, zanimljivo je i to zašto je Fantazio napustio serijal, a zamenio ga Žmurko, ali to je već neka druga priča.
Elem, Thing je bio na sajmu knjiga i ažurno kupio sva tri toma Gaše u izdanju Belog puta koja su premijeru doživela na toj manifestaciji. A prvi od njih ljubazno je ustupio meni. U pitanju je album koji obuhvata onaj rani period serijala, kroz koji bi Žmurko, Tuško i ostali tek ponekad minuli, a banku su držali Gaša i Fantazio, naravno uz svesrdnu pomoć gospodina Gužvića.
Određeni deo štoseva skupljenih između ovih korica ja znam odranije, pošto su kod nas bili obljavljeni u jednom od albuma Gaše u izdanju Dečjih novina, i to onom sa brojem 7, koji je nosio naslov Povratak šampiona.
Kad sam krenuo da čitam izdanje Belog puta, počelo je da me zabavlja uočavanje razlika u prevodu. U oči najpre upada da je Fantazio ovde Ćira, a zatim i da Gaša govori „missim“ i „paj ovo“, a koliko se sećam, tim se poštapalicama u izdanjima Dečjih novina nije služio.
Evo malo uporednog čitanja. Recimo, u onom štosu kad se Fantazio pojavi s nečim sličnim oreolu na glavi, Gaša u izdanju DN kaže: „Puahaha! Sveti Fantazio, blagoslovi i pomozi!“, a u izdanju BP: „Uahahahaha! Sveti Ćirakije, moli za nas!“
Onda, u štosu kad njih dvojica sređuju krš po redakciji, pa se Fantaziju zalepi nos za tubu superlepka, Fantazio na početku kaže – DN: „Vidi ti ovu tarapanu! Danas sve sređujemo! Samo što nema od popa uši!“, a BP: „Vidi ti ovaj šabački vašar! Danas sređuješ! U tim fiokama ima svega...“ (Ova „tarapana“ i „uši od popa“ potpuno su mi genijalni, ali ni „šabački vašar“ bogami nije za bacanje – vidim da izdanje BP i inače dosta forsira te pojmove sa domaćim prizvukom.)
Zatim štos kad Gaša, trudeći se da hoda uspravno, tresne Fantaziju staklena vrata u lice. Veli Fantazio Gaši – izdanje DN: „Mlitav si kô barena makarona! Daj malo, majku mu, ispravi se, isprsi se!“, a u BP: „Silovitost prekuvane špagete! Daj, sto mu gromova! Malo živosti u pokretima, dođavola!“
U štosu kad Fantazio šutne Gašu u debelo meso, ovaj drekne – izdanje DN: „Ajaobrestilud?! Štatijetebi?!?“, a BP: „Koji ti je sad?! Ti nisi normalan!“ A kad Fantazio diže babu koja se skršila jer je sela na gumenu stolicu, onaj brkajlo se dernja – DN: „... Jer to... to je baraberija... gunđađđa... našnja omladina... gunđ... gunđ... nđ“, a BP: „Gnusan fazon grmhgrmbhl baraberija grmbl današnja omladina“.
A kad Fantazio ukruti Gašu pomoću neke plastike za stvrdnjavanje, ovaj u izanju DN vikne: „Šupeljdaro!“, a u BP: „Smotanko jedan!“, a kad mu Gaša metne novine u šešir, Fantazio ga u DN prekoreva rečima: „Je li, šaldžijo, meni si gurnuo novine u šešir, a?“, a u BP: „Ah, dobrano me ti zeznu sa hartijom u šeširu, šaljivdžijo!“
Ali kad Gaša ljosne Spiruu i Fantaziju na šahovsku tablu, Spiru u oba slučaja uzvikne: „Utijammublesavu!“ (doduše, u izdanju BP je izostavljeno „a“ iza „j“).
E sad, šta je u svemu tome zanimljivo? U izdanju Dečjih novina, kao prevodilac potpisan je Đorđe Dimitrijević – to je onaj isti koji je prevodio i Asteriksa i Taličnog Toma. Onda ti ja pogledam izdanje Belog puta, kad ono: Preveo Đorđe Dimitrijević. A tolike razlike. Te se ja zapitam: dobro, v čjom djela. Pogledam bolje, i vidim da je ispod prevodiočevog imena potpisan i redaktor. Aha, znači u tom grmu leži zec.
Onda probam da se malo bolje obavestim o tome i nađem na jednom forumu objašnjenje urednika Belog puta. Kaže čovek da je preuzet stari prevod Đorđa Dimitrijevića, ali je kompletno pretresen i sređen. Prema urednikovim rečima, redaktor je pri radu na svakoj tabli imao ispred sebe original i različite varijante izdavane kod nas, pa je iz svega toga probao da izvuče ono najbolje.
Pošto ovo izdanje Belog puta sledi hronologiju Gaše, bilo je potrebno da se izvrši ujednačavanje svih imena i pojmova, koji su u ranijim našim izdanjima bili šareni. Inače, na istom forumu urednik kači tekstić u kojem se objašnjava Gašin kanon, to jest razlika između tzv. klasične i definitivne kolekcije, kao i koji album klasične kolekcije odgovara kom našem albumu Dečjih novina odnosno Biser stripa. Vrlo je zanimljivo, pa koga zanima, može da baci pogled.
U svakom slučaju, po mom mišljenju, redaktor je ovde obavio dobar posao – iz celog izdanja se vidi koliko je tom zadatku ozbiljno pristupljeno. Sviđa mi se što je Fantazio postao Ćira – ja sam, doduše, navikao da ga zovem Fantazio zbog izdanja Dečjih novina, ali on je i ranije kod nas bio prevođen kao Ćira (u Biser stripu ili ne znam već gde, dok je Spiru, dabome, bio Spira). Uostalom, ako je Gaston Gaša, a Monsieur De Mesmaeker gospodin Gužvić, logično je i da Fantasio bude Ćira.
Ne znam da li je u ovim slučajevima koje sam naveo redaktor pred sobom imao još neki prevod osim Dimitrijevićevog i da li sva promenjena rešenja potiču od njega, ali imam utisak da mu je, osim ujednačavanja imena i pojmova, cilj bio i da malo osavremeni jezik. Tako su izbačene recimo one „uši od popa“ i slične fraze koje deluju arhaično, dok se s druge strane mogu pročitati izrazi poput „retarde“ ili „tupsone“.
E sad, ja mnogo ne „ljubim“ (još jedna reč koja se ovde dosta javlja) savremeni način izražavanja, koji često ume da bude izuzetno banalan – mada nisam neki matorac, iako već zalazim u ozbiljne godine. Zato, neka mi se dopusti izjava kako znatno boljim smatram onaj prevod iako razumem koliko su sve te redaktorske intervencije bile potrebne u jednom ovakvom izdanju. I nije da i ovde nema dobrih rešenja: „šabački vašar“ je recimo odličan primer. Međutim, onaj prevod je toliko dobar da bi mogao predstavljati stripovski ekvivalent onoga što su u oblasti prevođenja literature radili recimo Stanislav Vinaver ili Đorđe Popović Daničar, dok se ovde stiče utisak da je taj duh ipak malo suzbijen u korist potrebe da jezik zvuči savremeno.
No dobro, to su samo razmišljanja jednog filologa koji u retkom trenutku dokolice malo krsti jariće. Uglavnom, Gaša je stigao u grad, pa kada u rukama imate jednu ovakvu knjižurinu (to jest, tri ovakve knjižurine), onda se nema šta reći osim one arhaične čestitke: alal ćufte!

Šta sam slušao u 2012. godini

Evo, još malo pa doćerasmo cara do duvara – primače se i kraj ovog kalendarskog intervala zvanog godina. Bila je takva kakva je bila i daleko joj lepa kuća. A kakva će biti sledeća, pojma nemam.

Nego, sad je red da se prisetim šta mi se to vrtelo na gramofonu dok sam cepao strane s kalendara. Sve što sledi skupljeno je zbrda-zdola i nipošto ne predstavlja nikakav reprezentativan presek ovogodišnje produkcije, pošto ja i nisam kritičar nego potpuno privatna individua, te mi se može da album koji mi ne odgovara ugasim posle dve pesme, pa makar mu novindžije naveliko plele lovorike.

Ne pravim listu – suviše je to pipav posao, ali ću ipak probati da amorfnoj masi preslušanih ploča dam kakav-takav oblik i rasporedim je u odgovarajuće fioke.

Kao prvo: našle su se, bogami, na mom „sajmonu i gramofonu“ i neke zaista velike face. Tako pominjanje u ovom pregledu zavređuju (ako ću je napit po starještvu): Leonard Koen, Bob Dilan, Nil Jang i Brus Springstin. E sad, kad bih pravio listu, nemam pojma gde bih njihove albume turio, što ne znači da mislim da su oni loši – naprotiv. To samo znači da ja prosto ne znam šta da radim sa zvezdama takvog kalibra i da su oni za mene prilično neupotrebljivi. 

Sledeću grupaciju čine neki od mojih omiljenih izvođača svih vremena, koji su ove godine, posle kraće ili duže pauze, ponovo bili nazočni. Dakle, i ovde je reč o starim kukama, ali sasvim drugog tipa od onih gorepomenutih – i meni mnogo bližim. Ako gornja četvorka spada u vrh nekog opšte shvaćenog muzičkog univerzuma, ovi spadaju u vrh mog muzičkog univerzuma. Tu skupinu čine: „zloglasni anđeo“ Ajris Dement, „čovek koji voli pingvine“ Lajl Lovet, „Master of Disaster“ Džon Hajat, „Honky Tonk Man“ Dvajt Joakam i Den Stjuart, koji je ove godine čak i fizički bio nazočan u našem prestonom gradu, te ga novindžije krstiše „revolveraš iz Gan kluba“. Albumi koje su ove godine snimili doduše nisu na nivou njihovih najboljih radova, ali je reč o veoma dobrim pločama koje bi na nekoj mojoj rang-listi zauzele sasvim pristojne pozicije.

Sad prelazimo na ostalu boraniju. Sledi ono što bi u konkurenciji za najbolji album sačinjavalo širi izbor. 

Širi izbor je, kao što mu i ime kaže, širok, pa da ne bih sad nabrajao do besvesti, svešću ga na desetak naslova. Ima i tu manje-više zvučnih imena, kao što su Boni Rejt i grupa Calexico. Pa i Paterson Hud, ovog puta ne kao član benda već sa solo pločom. A bogami i Riki Li Džouns je imala zanimljiv album sa obradama, na kojem se recimo mogu čuti nova čitanja obavezne lektire zvane „Sympathy for the Devil“ ili „The Weight“. I naravno, oglasio se još jedan ovogodišnji beogradski gost – Mark Lanegan.

Izdvajam i dve ploče koje potpisuje više izvođača. Prvu skupinu sačinjavaju David Idalgo iz Los Lobosa zajedno sa Luterom Dikinsonom, sinom Džimovim i bratom Kodijevim i stanovitim Matom Nandžijem, a o njihovoj ploči dobar tekst može se pročitati ovde. Druga skupina predvođena je Džejom Ferarom, a sledbenici su mu Anders Parker (Gob Iron), jedan iz grupe My Morning Jacket i još jedan. Njihov album sastavljen je od pesama nastalih prema stihovima Vudija Gatrija (dakle, nešto slično ploči Mermaid Avenue iz 1998, koju su radili Bili Breg i grupa Wilco). 

Album sastavljen od pesama jednog izvođača snimio je ove godine i Tod Snajder, a taj izvođač je pripadnik tzv. outlaw kantri družine – Džeri Džef Voker. Pored toga, Snajder je u 2012. imao i ploču sa svojim pesmama, pa obe stavljam u širi izbor. Kad smo već kod outlaw kantrija, ove godine je ploču imao i čovek koji nosi slavno prezime Dženings, ali se dabome ne zove Vejlon nego Šuter.

Još nekoliko albuma ću uvrstiti u ovaj širi izbor. Tokom 2012. mogao se čuti izvestan broj zanimljivih ženskih glasova, od kojih ovde izdvajam Tift Merit i Keli Hogan, kao i Ejmi Lavir i Šenon Makneli u zajedničkom poduhvatu. A oglasio se i jedan od mojih favorita iz mlađe generacije – Rajan Bingam, mada mi je ovogodišnja ploča manje prijala od nekih njegovih ranijih radova. S druge strane, grupa Titus Andronicus potvrdila je reputaciju koju je kod mene stekla pre neku godinu sa debi albumom. Kvalitet ove ploče dobro izražava naslov jedne od pesama: „Titus Andronicus vs The Absurd Universe (3rd Round KO)“. 

Eto, to su bili albumi koje smatram solidnim, dobrim, vrlo dobrim, ali koji opet na mene nisu ostavili bogzna kakav utisak niti su me nešto naročito oduševili.

A sad se situacija „usložnjava“ – prelazimo na uži izbor, sastavljen od onoga što sam najčešće slušao proteklih meseci. Delim ga na dve stepenice, obe sačinjene od po tri albuma.

Prvu čine ženski izvođači, i to različitih godina. Jedna od njih već je sredovečna, a u pitanju je osoba koja je pre neku godinu snimila sjajnu ploču u kolaboraciji s Tomom Raselom – „devojka iz cirkusa“ Grečen Piters. Druga je upravo pregazila tridesetu i snimila ubedljivo najbolju ploču u karijeri. Ona se zove Brendi Karlajl i prethodni albumi joj nisu bili nešto specijalno dobri, ali sad ga je baš razbila. Treća od njih je i najmlađa i iznenadio sam se što je uspela da snimi tako dobru ploču, ali izgleda da je talenat nasledila od oca, pošto je reč o devojci koja nosi slavno prezime Hajat, a ime joj je Lili.

Penjemo se još jednu stepenicu više, a samim tim i bliže vrhu onog što sam ove godine slušao. Tu je Alehandro Eskovedo, kome je Čak Profet pomogao da snimi trijumfalan album. Zatim, jedan predstavnik mlađe generacije – taj momak izbacuje jednu sjajnu ploču za drugom, pa je i ove godine još jednom osvetlao obraz i opravdao svoje ime, koje, pretpostavljam, uopšte nije lako nositi. Jer, ’ajde ono Džastin manje-više, ali i Tauns i Erl u isto vreme – mnogo je, prijatelju. I najzad, jedna grupa koja je snimila album obrada, odenuvši neke poznate pesme u potpuno neverovatno ruho. A oni se dabome zovu Counting Crows.

I stigosmo konačno do samog vrha. Ovo nije lista, pa nema proglašenja broja jedan, ali što se mene tiče, titulu najboljeg za 2012. dodelio bih, što bi rekli Latini ex aequo, dvojici opskurnih džentlmena – Reju Vajliju Habardu i Polu Tornu.

Nemam pojma šta da kažem o toj dvojici, čudni su to svati. Sudeći po muzici, obojica su žešći tradicionalisti, ali im to ne smeta da u isti mah budu potpuno razulareni i raspojasani. 

Rej Vajli je već mator, ima šest banki i kusur, ali bi mogao u zubima da me nosi. Izgleda kao gorštak koji je došao iz boga pitaj kakve zabiti, sa bardurinom i „kalpakom od samurovine“ na glavi. Na njegovom albumu gitare samo štekću, a striptizete iz toples barova, kockari i dileri sreću se s biblijskim Lazarom i dočekuju Novu godinu na vratima pakla.

Dok je on snimio album uglavnom sa svojim pesmama, ploča Pola Torna sastavljena je od obrada (jedna od njih je upravo i pesma Reja Vajlija Habarda). Krajnje rafinirani bluz, soul, kantri i gospel mogu se tu čuti, ali ja sve vreme imam utisak da taj tip te pesme peva s nekakvim zluradim smeškom na usnama. Tako jedan od veselih, poletnih i zaraznih refrena glasi otprilike: „raspalite ga u glavu, korisniji je mrtav, polomite mu ruke i bacite ga u reku, a ako neko pita, kažite da je izvršio samoubistvo“. Tokom proteklih meseci, ovo nisam uspevao da izbacim iz glave, stalno sam te stihove pevušio sebi u bradu. U vreme kad se sve gorče smejem, ovakva vrsta humora sve više mi odgovara.

John Hiatt – Mystic Pinball

Bogami, dobar je ovaj novi album Džona Hajata. Najbolji, rekao bih, koji je snimio nakon ploče Master of Disaster.

Mystic Pinball se bajagi pojavio 25. septembra, ali ja sam ga slušao još mesec dana pre toga. Kao, pretpostavljam, i mnogi drugi, koji poput mene nisu morali da mrdnu dupe iz stolice niti da plate žutu banku da bi došli do ove ploče. Glupa stvar u suštini, ali šta da se radi.

Elem, što je više slušam, to mi se ova nova diskografska jedinica u Hajatovom katalogu sve više dopada. Ovaj čovek i trojica glazbenika koji ga na ploči prate isporučuju poštenu, onako baš hrapavu i oguljenu svirku u kojoj preovlađuje bluz element. Sve to zvuči super i njih četvorica stvarno rade kô mašina. Album se zalaufa već od početka i odmah dobije obrtni moment od, na primer, 300 njutnmetara pri 2.000 obrtaja u minutu. Dok sam ih slušao kako uhodano muljaju taj bluz, imao sam utisak da ih pokreće recimo neki BMW-ov turbodizelaš od dva litra i 200 konja (što mu u kilovatima dođe negde oko 150).

E, ali kao što se takvi motori, koliko god dobri bili, tamo u Bavarskoj ipak proizvode serijski, tako i svirka na ovom albumu na momente ume da zazvuči serijski. To ne znači da je nužno loša, nenadahnuta ili rutinerska već samo da nedostaje određeni broj individualnih karakteristika koje bi te pesme od solidnih učinile dostojnim dužeg pamćenja. Nisu to ne znam kakve zamerke, ali one govore u prilog tome da ovo ipak nije nikakva velika ploča ili međaš, već jedan veoma dobar album u nizu. U pravu je onaj tip na Popmetersu. Slažem se sa svime što spočitava ovoj ploči, pa bacite pogled, on je to ionako sročio bolje nego ja.

Mystic Pinball ima dakle tih momenata koji zvuče serijski, ali zato bogami ima sasvim dovoljno i onih koji zvuče izvanserijski, te zaslužuju da budu zapamćeni.

Jedan od najupečatljivijih trenutaka svakako je onaj u kojem Hajat iznosi sadržaj izvesnog spiska za kupovinu. On glasi: Eggs. Hamburger meat. Bread. Funyuns. Orange drink. Toilet paper. Tidy bowl. Pickles. Little Debbie Snack Cakes. Neverovatno je koliko u Hajatovoj interpretaciji i u kontekstu u koji ga on postavlja to može dobro da zvuči.

Što me podseti na još jedan spisak za kupovinu koji se pojavljuje u jednoj sličnoj situaciji (naime, u situaciji vrlo bliskoj granici koja odvaja život od smrti). Elem, legenda kaže da je tog jutra kad se Rejmond Karver, najveći pisac koji je ikad pisao kratke priče, prestavio, njegova supruga Tes Galager našla u njegovom džepu papirić sa spiskom za kupovinu. A dotični spisak je glasio: „jaja, puter od kikirikija, topla čokolada, Australija, Antarktik“. Pa sad vi vidite.

Dakle, ti spiskovi za bakaluk nekad umeju da se pojave u najvažnijim trenucima, a to se desilo i u pesmi Wood Chipper, kojom Hajat pokazuje da je u odličnoj songrajterskoj formi. Oštrica ironije nimalo mu se nije otupila, i dalje ume da bude ciničan i zajedljiv, a vala i da ispriča dobru priču i interpretira je na onaj svoj stari način.

Osim ove pesme, koja po meni predstavlja vrhunac ploče, postoji još nekoliko brojeva koji obogaćuju Hajatov opus. To su My Business i One of Them Damn Days, koji se u prepoznatljivom maniru bave raznim bračnim i porodičnim stranputicama. Ta problematika oduvek je ležala Džonu Hajatu, a on i ovom prilikom pokazuje da je na visini zadatka.

Naravno, sve ispod superiorne elaboracije pomenutih tema bilo bi razočaranje. Jer ovde govorimo o čoveku već zašlom u ozbiljne godine, koji je u životu svašta preturio preko glave i koji je, ako me pamćenje ne vara, u jednom intervjuu izjavio: „Listen, I’ve done some shit“, tako da su očekivanja s pravom visoka. A te autorove karakteristike se sa ovog albuma čuju, više nego sa nekoliko prethodnih, i zato je ovo u osnovi dobra ploča.

Ako je album Master of Disaster zatvorio onim gorkim, superciničnim i neopevano duhovitim čudom od pesme zvanim Back on the Corner, koje me je u svoje vreme, tamo 2005, zaista ostavilo bez teksta, ovde to čini sjajnom numerom Blues Can’t Even Find Me. Ovaj broj doima se kao neki mlađi i skromniji rođak pomenute pesme, ali takav čija je fizionomija vrlo prepoznatljiva, pa se verodostojnost ne može dovesti u pitanje. Blues canʼt even find me like we never even met možda ne zvuči onako dobro kao Back on the corner with the pimps and the whores, least I know what theyʼre standing here for, ali tu je negde i svakako donosi onaj jedinstveni Hajatov senzibilitet.

Sve u svemu, i pored nekih, neću reći nedostataka, nego prosto ne baš uspelih delova, ja sam ipak zadovoljan ovom pločom. Džon Hajat je na njoj zabeležio nekoliko pesama koje su dostojne njegovog renomea i to mi je sasvim dovoljno. Osećam se dobro kad ponovo čujem taj odlično poznati hrapavi, raspukli glas koji me suočava sa odlično poznatim temama i odlično poznatim pogledom na stvari. Inače nisam nikakav filantrop, pre bi se moglo reći suprotno, ali Džon Hajat je jedan od onih ljudi za koje mi je prosto drago što postoje. To naravno ne znači da sam od njega spreman da progutam sve i svašta, ali pesme s njegovim karakterističnim pečatom iz kojih izbija njegova prepoznatljiva autorska ličnost kod mene će uvek naići na odgovarajući odjek.

Dabome, sve ovo što sam dosad rekao uopšte nije bitno. Kako će mi Mystic Pinball zvučati posle godinu, dve, pet ili deset – jedino je što je ovde važno.