LOS AÑOS OCHENTA, VOL. 4

Došao je vakat da završavam ovaj niz od četiri kompilacije muzike iz osamdesetih. Njime sam pokušao da definišem svoj ukus i da ga odredim prema onome što se smatra mejnstrimom kao i onome što ipak predstavlja alternativu, ali dosta široko prihvaćenu.

U odnosu na te domene, ono što nazivam svojim terenom predstavlja relativno usku muzičku oblast (uz određene male izuzetke).

To se pre svega odnosi na jedinu stvarno veliku facu na ovoj plejlisti. Sa izvođačima koji uživaju široku popularnost ja sam po pravilu posvađan. Kod njih nikad nisam nalazio ništa za sebe, a plus me je dodatno odbijala ta njihova omiljenost kod publike (ili kod kritike, svejedno). Ali to očigledno ne važi za čoveka zvanog Bruce Stringbean, te ga eto smeštam na ovu moju „intimnu“ plejlistu.

Boranija je, dakle, najveći izuzetak od opšteg pravila. U manjoj meri su to sastavi Los Lobos i Violent Femmes, koji u našoj sredini ipak imaju izvesnu malo širu publiku.

Ja sam inače uvek više voleo da se zalepim za neke anonimuse od kojih je i bog digô ruke, ali čije pesme govore meni razumljivim jezikom.

U skladu s tim, danas su na repertoaru gitare, kadilaci, brđanska muzika i samotne ulice koje zovem domom.

Plejlista je sledeća:

1. Dwight Yoakam – Guitars, Cadillacs

2. Steve Earle – Guitar Town

3. Jason And The Scorchers – Broken Whiskey Glass

4. The Blasters – Border Radio

5. Tom Russell – Gallo Del Cielo

6. Garth Brooks – Alabama Clay

7. Bruce Springsteen – Highway Patrolman

8. Guy Clark – Lone Star Hotel

9. John Hiatt – Memphis In The Meantime

10. Warren Zevon – The Hula Hula Boys

11. Lyle Lovett – If I Had A Boat

12. Danny & Dusty – Baby, We All Gotta Go Down

13. Violent Femmes – Jesus Walking On The Water

14. Los Lobos – Will The Wolf Survive?

15. Rodney Crowell – Iʼve Got My Pride But I Gotta Feed The Kids

16. Lucinda Williams – Side Of The Road

17. Green On Red – Black River

18. David Lindley – Pay The Man

19. The Knitters – Rock Island Line

20. Randy Travis – Thereʼll Always Be A Honkytonk Somewhere

Na kraju, šta reći? Zaista se nadam da će uvek negde postojati honkitonk. To bi mi egzistenciju učinilo podnošljivijom.

GLI ANNI OTTANTA, VOL. 3

Sa ovim trećim delom već dolazimo bliže mom terenu. Ovde je skupljena muzika koja ne spada u ono što ja najčešće slušam, ali mi je ipak manje ili više bliska. Pre svih, to se odnosi na dva sjajna sastava – Sonic Youth i The Jesus And Mary Chain. Buka koju oni odašilju oduvek je prijala mojim ušima. Ima ovde još noisea u raznim oblicima. Recimo, grupa Butthole Surfers, koju sam otkrio i poželeo da čujem zahvaljujući tekstu Miška Bilbije objavljenom u Vremenu zabave, u mojoj omiljenoj rubrici – Ploče koje nisu na prodaju. A onda se na to prirodno nadovezuju i Big Black i Rapeman. Ima i malo američkog panka. Na primer, grupi Minutemen privuklo me je to što je D. Boon, osim one uobičajene, imao još jednu, manje poznatu inkarnaciju. Naime, figurirao je kao glavni junak priče jedne naše spisateljice, objavljene tamo negde sredinom devedesetih. A priča je inače počinjala jedan dan nakon što je D. Boon izleteo iz onog kombija i poginuo, tako da je u stvari pratila postmortalnu sudbinu ovog muzičara. Jedna od tačaka u kojoj se moj ukus poklapa sa nekim dominantnijim ukusom koji postoji u našoj sredini jeste grupa Pixies, čiju muziku veoma volim. A nekako sam uvek imao simpatija i prema Prinsovom opusu (ovde sam se odlučio za pesmu Raspberry Beret zato što ju je pevao i Voren Zivon, i ne da je pevao nego je rasturio). Sad, pošto sam ja stari seljober, moralo je da bude malo folka, ovog puta irskog (The Pogues). Tu je i nekoliko ženskih glasova koji ne spadaju u moje heroine, ali su mi OK (Suzan Vega, Natali Merčant, Kristin Herš/Tanja Doneli), kao i jedan jurodivi muzičar koji je sebe poistovećivao sa Dobrim duhom Kasperom. Najzad, što se tiče grupe Thin White Rope, oni su skroz na granici onoga što čini moj muzički kanon (album Moonhead je pravo pravcijato remek-delo). Možda ih i kanonizujem jednom.

Eve je plejlista

01. Sonic Youth – I Got A Catholic Block

02. The Jesus And Mary Chain – Just Like Honey

03. X – Johny Hit And Run Pauline

04. Hüsker Dü – She Floated Away

05. Minutemen – Viet Nam

06. fIREHOSE – Brave Captain

07. Butthole Surfers – 22 Going On 23

08. Big Black – Passing Complexion

09. Rapeman – Trouser Minnow

10. Dinosaur Jr. – Freak Scene

11. Pixies – Gigantic

12. My Bloody Valentine – Soft As Snow But Warm Inside

13. 10,000 Maniacs – Don’t Talk

14. Throwing Muses – Dizzy

15. Susanne Vega – Luka

16. Elvis Costello – Beyond Belief

17. Daniel Johnston – Sorry Entertainer

18. Prince And The Revolution – Raspberry Beret

19. The Pogues – If I Should Fall With Grace Of God

20. Thin White Rope – Wire Animals 

LOS AÑOS OCHENTA, VOL. 2

Nemam pojma šta da kažem o ovom izboru. Ideja je bila sledeća. Pod jedan, ovo nisu stvari koje se smatraju laganim hitovima, već imaju malo ozbiljniju reputaciju. Pod dva, njihovi izvođači bili su veoma omiljeni u našoj sredini, i to ne kod širokih slojeva publike, već kod ljudi u čiji ukus ne treba sumnjati. I treća zajednička karakteristika ovih pesama i izvođača jeste to što se meni uopšte ne sviđaju. Šta da se radi – ja, eto, nikad nisam voleo ni Smitse ni U2 ni REM, i nisam bio ni đokista ni mikista. RHCP su grupa koja mi uopšte ne leži, Metalika i GNR su mi potpuno neslušljivi, i da ne nabrajam dalje. Sve u svemu, ovde su skupljena neka od najvećih i najcenjenijih imena osamdesetih, ali ja se, kad slušam tu muziku, osećam kao da sam zabasao na tuđ teren. 

Evo plejliste

1. Beastie Boys – You Gotta Fight For Your Right To Party

2. Metallica – Master Of Puppets

3. Faith No More – Epic

4. Guns N Roses – Paradise City

5. The Cult – Love Removal Machine

6. Public Enemy – Don’t Believe The Hype

7. Bauhaus – Kick In The Eye

8. The Sisters Of Mercy – This Corrosion

9. New Order – Blue Monday

10. Depeche Mode – Stripped

11. Tom Waits – Rain Dogs

12. The Smiths – How Soon Is Now?

13. U2 – I Still Haven’t Found What I’m Looking For

14. Red Hot Chili Peppers – Knock Me Down

15. Joy Division – Love Will Tear Us Apart

16. The Stone Roses – I Wanna Be Adored

17. Nick Cave And The Bad Seeds – The Mercy Seat

18. The Clash – Rock The Casbah

19. The Cure – In Between Days

20. R.E.M. – It’s The End Of The World As We Know It And I Feel Fine

OSAMDESETE, KOMPILACIJA

Leto je, pripekla zvezda, pa sam rešio da se malo bavim aktivnostima od kojih nema dibidus nikakve fajde (kao da inače radim nešto drugo). Tako je nastala ova kompilacija muzike iz osamdesetih na četiri diska, na svakom po 20 pesama.

Princip je sledeći. Prvi disk – notorni hitovi. Drugi disk – malo ozbiljnije stvari, i to od onih izvođača koji su u našoj sredini uživali široku popularnost, a koji mojim ušima nikad nisu bogzna kako prijali. Treći disk – muzika koja strogo uzevši ne spada u ono što ja slušam, ali mi se dopada i relativno mi je bliska. Četvrti disk – moji favoriti iz pomenute decenije.

Dakle, idemo: los años ochenta, vol. 1

Notorni hitovi. Dobro, neke od onih baš najnotornijih sam namerno preskočio, ali verujem da su ovih 20 pesama ekstremno prepoznatljive i da većina ljudi može da ih identifikuje već na prvi ton. Neke od njih znam onoliko dugo koliko znam za sebe i takoreći sam ih posisao s majčinim mlekom. Nije da sam bogzna kako lud za ovom muzikom. Ipak, prija mi da ove pesme povremeno čujem na radiju, recimo u kolima, pošto ih neke stanice i dan-danas emituju, a moja sestra je na radiju u kolima memorisala sve neke takve stanice. Međutim, pošto je benzin ekstremno skup, ne vozim baš često, pa se tako i slušanje ove muzike svodi na odgovarajuću meru.

Sledi plejlista (može se skinuti odavde)

1. Survivor – Eye Of The Tiger

2. Pretenders – Don’t Get Me Wrong  

3. Michael Sembello – Maniac

4. Sade – Smooth Operator

5. Vaya Con Dios – Just A Friend Of Mine

6. Belinda Carlisle – Heaven Is A Place On Earth

7. Bangles – Manic Monday

8. Cyndi Lauper – True Colors

9. Kim Wilde – Cambodia

10. Tanita Tikaram – Twist In My Sobriety

11. Bonnie Tyler – Total Eclipse Of The Heart

12. Berlin – Take My Breath Away

13. Black – Wonderful Life

14. Alphaville – Big In Japan

15. Desireless – Voyage, Voyage

16. Eurythmics – There Must Be An Angel Playing With My Heart

17. Human League – Donʼt You Want Me

18. Men At Work – Down Under

19. Culture Club – Karma Chameleon

20. Billy Idol – Dancing With Myself 

Novac (L’argent) 1983.

***(*)

4 –

Nisam vam ja neki ljubitelj Bresona.

Jedna od epizoda kojih se odmah setim kad je reč o ovom reditelju jeste sporadičan smeh u sali Kinoteke pre nekih desetak godina tokom projekcije jednog od njegovih ranijih filmova. Jasno, nije to Breson snimio nikakvu komediju, već je smeh bio izazvan nepodudarnošću senzibiliteta, pogleda na svet i shvatanja morala između junaka u filmu čoveka koji se ubraja među najveće francuske reditelje s jedne i beogradske publike na prelazu iz XX u XXI vek s druge strane. Posetioci muzeja Kinoteke smehom su dakle reagovali videvši na platnu nešto što su prepoznali kao zastarelo i prevaziđeno.

E sad, Novac, poslednji film ovog reditelja, oduvek mi je delovao daleko modernije od poznatog mi dela ostatka njegovog opusa, pa evo od duga vremena reših da ga repriziram.

Tvrdnja da taj film izgleda moderno postaje još čudnija ako se zna da je Breson kad ga je snimio imao osamdeset dve (i ciframa: 82) godine. Film je inače nastao po pripoveci Lažni kupon (Фальшивый купон) Lava Tolstoja, a valja znati da je bradati Rus kad je napisao tu priču takođe bio poprilično mator, mada ipak nešto mlađi od Francuza. Imao je sedamdeset šest godina. Evo dakle primera kako dva autora u prilično poznoj i poodmakloj starosti uspevaju da proizvedu ne samo relevantna, nego i vrlo moderna dela (Bresonov film je to i po formi, a Tolstojeva priča ne toliko po formi koliko po senzibilitetu).

Kad sam već kod Tolstoja i njegovih pripovedaka, moram reći da je po meni on verovatno najbolji autor koji se u tom žanru ikada ogledao. Iako se njegovo ime pre svega vezuje za one mamutske romančine, za mene ipak Smrt Ivana Iljiča i Otac Sergije predstavljaju vrh njegovog opusa. Ko nije dosad, nek ne žali truda da proveri.

Lažni kupon je takođe vrhunski egzemplar žanra. U pitanju je poprilično haotična priča. Ima mnoštvo likova koji međusobno nisu u bogzna kako logičnoj vezi (tačnije, mnogi od njih nisu ni u kakvoj vezi jedni s drugima) i Tolstoj se naizmenično bavi čas ovima, čas onima, uvodi nove kako mu padne na pamet, a stare napušta. Ipak, postoji nešto što ih koliko-toliko povezuje. Svi su oni, ili bar većina njih – „zaljubljeni u smrt“, kako se kaže u jednoj pesmi grupe Butthole Surfers kroz koju takođe defiluje kohorta prilično bizarnih likova koji isto tako uglavnom nemaju nikakve veze jedni s drugima.

Kroz celu pripovetku Lažni kupon provlači se jedna ista antropološka slika. Tolstojevi junaci su naime s jedne strane slabi i ranjivi, a sa druge zli. Matori Rus pokazuje koliko je lako čoveka povrediti i naneti mu zlo i koliko će se on brzo i lako slomiti, a opet koliko je malo potrebno da bi ga okolnosti navele da sam nanosi zlo drugima.

Priča sadrži dosta kulturoloških i društvenih elemenata karakterističnih za Rusiju skraja XIX i početka XX veka. Tu su revolucionari-fanatici, sirovi i primitivni seljaci, religiozni mistici, krađe konja, ubistva, robijanja. U pojedinim epizodama podseća na Andrejevljevu Priču o sedmoro obešenih. Ista atmosfera, isti socijalni milje. I naravno, sveprisutnost smrti. Uostalom, njih dvojica su verovatno bili najveći majstori pripovedanja o tom fenomenu. A Tolstoj se ovde – pomalo neočekivano za one čitaoce koji se sećaju Smrti Ivana Iljiča, priče Tri smrti ili onog sjajnog opisa agonije i umiranja Ljevinovog brata u Ani Karenjinoj – više bavi nasilnom, nego prirodnom smrću.

Kod Bresona atmosfera nije toliko sirova kao kod Tolstoja – radnja je iz zaostale ruske provincije prebačena usred Pariza, i to nekih osamdesetak godina kasnije. Sve deluje mnogo stilizovanije i sofisticiranije, ali zato iz filma izbija atmosfera jezive hladnoće i dehumanizovanosti. Svi su spremni da bez mnogo uzbuđivanja, prilično perfidnim sredstvima (poturanje lažnog novca, lažno svedočenje) nanesu zlo svom bližnjem.

Atmosferi doprinosi Bresonov do koske ogoljen i minimalizovan stil. Kad gledate Novac, odmah vam postane jasno od koga je Kaurismaki pokrao štosove u Devojci iz fabrike šibica (Tulitikkutehtaan tyttö). Oba filma, pored sličnog stila, imaju i sličnu tematiku – jedan/na običan/na mladić/devojka sticajem okolnosti postaje višestruki ubica.

Pri kraju filma, atmosfera nečovečne hladnoće ustupa mesto nečem mnogo luđem i bizarnijem. Izuzetno stilizovani prizori veoma krvavog nasilja počinju da se nižu (ipak, sa mnogo elipsi, tj. izostavljanja), a svi su prikazani sasvim ravnodušno, kao da se radi o nečemu običnom, bez dizanja bilo kakve larme. Događaji kao da su izmakli svakoj kontroli i postali potpuno razulareni, ali s druge strane, predstavljeni su sa izuzetnom strogošću i ekonomičnošću. Taj disbalans čini ih još neobičnijima i možda više pretećim nego što bi inače bili. A tu, dabome, leži i glavni kvalitet Bresonovog filma.

Iza vrata sa zamagljenim staklom

U časovima dokolice, kojih u mojoj tvrtki ponekad ume da bude, otkrijem ja da je na internetu u celini dostupno štivo naslovljeno Čehov, dramski pisac. I tako ga, posle više godina, repriziram – ovog puta, eto, jok sa ’artije, već sa monitora. E sad, ta knjiga mi je, još od prvog čitanja, ostala u sećanju kao jedno od najsadržajnijih i najkonkretnijih štiva sa kojima sam se u životu susreo, kao jedno od onih koja su zaista imala nešto da mi kažu. Za većinu pročitanih knjiga to danas ne mogu da tvrdim. U poslednje vreme, sve se češće nešto pitam – za koji sam moj ja te knjižurine uopšte i čitao. Jesu li mi nešto rekle, jesam li iz njih nešto naučio, jesam li postao pametniji? Ovo poslednje sigurno nisam. Izgleda da nema baš mnogo onih knjiga koje su imale meni nešto da kažu, to jest onih koje sam ja umeo da razumem. Čehov, dramski pisac jeste jedna od njih. A da l’ јој je to kompliment – pojma nemam.

Pošto su se dosadni časovi u tvrtki produžili (dobro je kad ih ima, ne valja kad nije dosadno), pronađem ja u ponudi jedne internet knjižare Eseje o drami za 400 dinara (plus 60 za tzv. troškove isporuke) i naručim. Ako u ovom trenutku postoji knjiga koju bih rado pustio u svoju kuću, to je ta. U pitanju je zbirka eseja, skupljenih manje-više s koca i konopca, a među njima čak tri vrhunska. Jedan od ta tri jeste tekst koji ja znam odranije i koji mi je takođe ostao u vrlo živom sećanju, pa sam ga sad s velikim zadovoljstvom obnovio. Naročito mi se jedna rečenica bila urezala u pamćenje. Ona glasi ovako: „Postoji literarna tajna kao što postoji i lekarska tajna, i Beket kao da je odjednom širom otvorio vrata iza kojih se kriju najstrašnije patnje čovekove, vrata na kojima su, kao u bolnicama, stakla uvek zamagljena, iza kojih se nalazi ono što se u književnosti obično krije sa tri tačkice ili se zbiva između dva poglavlja, područje u koje je, pre Beketa, pokušao da nas uvede Tolstoj sa Smrću Ivana Iljiča“.

Naravno, autor ovih knjiga, ovih eseja, ove rečenice i čovek o kome sve vreme pričam zove se Jovan Vava Hristić. On je, dabome, bio i pesnik i dramski pisac i prevodilac, ama mene trenutno zanima isključivo u jednom svojstvu: kao tumač književnosti – tačnije tumač dramske književnosti. Čudan sam vam ja svat. Nekako sam od samog Šekspirovog Kralja Lira oduvek više voleo onaj esej Jana Kota o toj drami, iz knjige Šekspir naš savremenik. Poljak ga je tu razbio. Mislim, volim ja Kralja Lira. Ali Šekspirova drama nikad na mene nije delovala onako kako je delovao Kotov tekst. Jer kad Englez krene da priča o nemogućem matorom čiči kome je odjedared dunulo u glavu da deli carstvo i o njegovim nemogućim ćerkama – to je jedno. Ali kad Poljak govori o ljudima golim kao crvi, gurnutim u jamu do krajnjeg poniženja, o unakaženim, izmasakriranim i ruiniranim ostacima prirode – to je nešto sasvim drugo. Kralj Lir kreće se po nekim sferama koje su meni daleke i strane, a ovo je nešto konkretno i direktno, nešto što ja mogu da razumem i doživim kao stvarno. Imam utisak da je Poljak tom stilizovanom Šekspirovom tekstu dao konkretnost i učinio ga realnim. Ili da je Šekspirov tekst bio neka vrsta predloška iz koga je on izvukao krajnje konsekvence.

E pa, možda oni u svetu imaju Jana Kota, ali i mi konja za trku imamo. To jest, naravno, čoveka koji se zove Jovan Hristić i koji može Janu Kotu da izađe na crtu u svako doba. I kao što od Kralja Lira više volim Kotov esej o toj drami, tako i od Čehovljevih i Beketovih drama više volim tekstove koje je o njima pisao Hristić. Beketove drame me uopšte ne privlače, dok mi je Čehov bliži, ali opet imam problem da to prihvatim kao nešto što ima veze sa bilo čim stvarnim i mogućim i što može da me se tiče na bilo koji način.

Ali zato Hristićevi eseji o njima imaju štošta da mi kažu. I odmah da napomenem – Jovan Hristić mi nije ni rod ni pomoz bog niti sam mu za njegovog života ikad oči video.

Elem, „Počnimo od očiglednog“ jeste rečenica koja se kod ovog autora često može sresti. E, iz tog očiglednog, tog što nam je pred nosom i što bi svi trebalo da primećujemo (bilo da su u pitanju okolnost da svi bitišemo u vremenu i prostoru, da svi imamo telo ili prosta činjenica da su drame pisane da bi bile izvođene na pozornici) Hristić ume da izvede prilično mnogo prilično ubedljivih zaključaka, do kojih već ne može doći svako. A ume vala i suprotno – da pokaže kako je ono što svi primećuju i što uzimaju zdravo za gotovo često u stvari pogrešno i da predstavlja puki privid. Dakle, obična percepcija uopšte nije tako prosta stvar kao što može da se učini, i kad se pojavi neko sa tako jasnim i pronicljivim uvidom kakav je imao Jovan Hristić, onda to stvarno vredi onih 460 kinti koliko sam pukô za knjigu.

Biće da su njegova tumačenja Čehova, Beketa i antičke tragedije tako ubedljiva upravo zato što počivaju na tako fundamentalnim osnovama, a i zato što su ekstremno direktna. Kad on za Gajeva iz Višnjika kaže da je „glup i lenj“ i da je stoga, s obzirom na date okolnosti, sasvim lako predvideti kako će u daljem životu proći, zar to nije ono najvažnije od svega? Zar nije to upravo ono što treba reći?

Naravno, ne svodi se sve na to. Drugi ključni element jeste Hristićevo konstantno poređenje ključnih perioda istorije drame (antička, Šekspir, klasicistička, građanska, Čehov, Beket) i načina na koji su oni zahvatali i preoblikovali realnost i ključne kategorije kakve su prostor i vreme ili doživljaj čoveka. Biće da se Čehov ipak ne može čitati bez Eshila, Rasina i ostale kompanije. Poređenje s njima je neophodan kontekst, a što se mene tiče, Hristićevi tekstovi nisu mi služili radi boljeg razumevanja ovih stupnjeva istorije drame, već obrnuto – ulovio sam sebe kako čituckam neke od ovih dramatičara ne bi li mi postali jasniji uvidi koje je izneo njihov tumač Jovan Hristić.

A kad je reč o mojim uvidima i mojoj sopstvenoj percepciji, bojim se da oni nisu baš najoštriji. Ja pojave oko sebe često vidim kao da ih gledam kroz ona vrata sa zamagljenim staklom koja je Hristić pominjao. Pojma ja nemam. Međutim, literatura, filmovi, pozorišne predstave tu su da bi mi ta vrata makar malo odškrinuli i omogućili mi da vidim onu pravu sliku, koja se ili od mene krije, ili ja ne umem da je vidim, ili jednostavno neću da je vidim, jer mi je tako lakše, ili jer idem linijom manjeg otpora, ili jer neću da se mešam. Ne znam koje su mi od beletrističkih knjiga ta vrata odškrinule, ali znam da su to učinila dva vrhunska tumača književnosti – Jan Kot i Jovan Hristić.

FELINI, KOMADA DVA

Evo, pogledao sam dva Felinijeva filma koja se ubrajaju među njegova bolja i važnija dela (oba su, recimo, u onom izboru od 1001 filma koji morate videti pre nego što se upokojite), a koja sam do sada nekako uspeo da propustim. I u jednom i u drugom glavnu rolu igra rediteljeva supruga Đulijeta Masina. Reč je o filmovima Kabirijine noći (Le notti di Cabiria) i Đulijeta i duhovi (Giulietta degli spiriti). Da im odmah nakalemim i ocene. Dakle:

Kabirijine noći: ****(*) 4+

Đulijeta i duhovi: ** (2)

Čudna je stvar s Felinijem. Najomiljeniji njegov film kod publike, a to važi i za našu sredinu, jeste Amarkord (Amarcord). Znam neki živistijan ovde po Beogradu koji misle da je to najbolji film koji su ikad gledali. Mislim, volim i ja Amarkord, ali u granicama razumnog.

Kritika ima drukčiji izbor. Kod njih je najomiljeniji Felinijev film 8 ½. On ima tu elitističku reputaciju i malo je više artsy fartsy nego što bi baš morao, ali unatoč tome to jeste jedan odličan film, koji ja takođe prilično volim.

Što se mene tiče, ja, naravno, imam treće mišljenje. Ko je čitao post Ovih trinaest, zna da je po meni kruna Felinijevog stvaralaštva (a i jedna od kruna svetskog filma) – Sladak život (La dolce vita). To je stvarno film i po i pravi kolos među filmovima. Fućka se njemu za uobičajena pravila pričanja priče, fućka mu se za fizionomiju u koju filmovi inače oblikuju svoju građu e da bi od predstavljenih događaja načinili smislene celine. Ta golema, razuđena struktura upravo tom veličinom i razuđenošću uspeva da postigne nešto što se retko viđa – da uhvati pravi balans bitnih i nebitnih događaja od kojih se ljudski život sastoji. A u tom balansu, dabome, zna se šta preovlađuje. Zna Felini da tzv. bitni događaji u ljudskom životu nisu neke isklesane stene sa oštrim ivicama, već da se svaki od njih utapa u moru nebitnih, koji ga razblaže i deformišu. Da posle svakog kratkotrajnog vrhunca dolazi dugački antiklimaks, da posle glamuroznog noćnog provoda sledi jutro kad se vučete kući i boli vas glava. I druga stvar – retko gde sam video tako uspešno predstavljeno ljudsko vreme. Stalno se tu nešto dešava, vreme je više nego ispunjeno događajima, ono juri, leti. Ali sve to dešavanje u stvari je prividno. Svi ti događaji su bedastoća do bedastoće i to vreme je u stvari jedna obična bara ispunjena žabokrečinom u kojoj se ništa ne dešava. Opet, ako ćemo dalje, i to nedešavanje, u kojem nema glavnih, većih događaja oko kojih bi se manje bitni organizovali, takođe je prividno. Ipak se nešto sve vreme dešava – a to je da se glavni junak, vođen nekim principom na koji nema uticaja, lagano, neumitno i nepovratno udaljava od onoga čemu teži.

Iz ovog što sam dosad napisao izlazi da jesam ljubitelj Felinija. Naravno, nisam gledao sve njegove filmove, ali moram reći da on za mene ima i drugo lice. Recimo, njegov Kazanova (Il Casanova di Federico Fellini) jeste film koji ne mogu da smislim. Pokušao sam to da gledam, ali nisam uspeo da izdržim duže od trideset minuta. A i to na jedvite jade. Ta hipertrofirana stilizacija toliko mi je išla na nerve i sve što sam video toliko me je odbijalo da sam prosto morao da ugasim.

Inače, osim Slatkog života, drugi Felinijev film za koji bez mnogo ustezanja mogu reći da je remek-delo jeste Ulica (La strada), takođe sa Đulijetom Masinom. U njemu je još jako prisutna neorealistička paradigma, mada ne u onom čistom obliku kao kod De Sike. Ja takođe veoma volim i neorealističke filmove, iako oni, verujem, mnogim današnjim gledaocima nisu bliski i ne podudaraju se sa njihovim senzibilitetom. Moj je, eto, nešto drukčiji. Volim filmove o sirotinji.

Što se tiče Kabirijinih noći, taj film je nastao posle Ulice, ali pre Slatkog života, i to se baš, baš vidi. U njemu još ima dosta elemenata neorealizma, ali je već prisutna karakteristična razuđena struktura najvećeg Felinijevog filma, naravno ne u onom savršenom obliku kao tamo. Razlika je u tome što, mada je u pitanju ista epizodičnost, ovde ipak postoji jedan ključni događaj ka kojem se tok filma usmerava, dok u Slatkom životu nečeg takvog nema. Doduše, na neki način bi se možda moglo reći i da ima – da je to onaj trenutak kad Marčelo prestaje da se bavi novinarstvom i pisanjem i postaje agent za publicitet, ali taj momenat je namerno toliko gurnut u deseti plan i toliko potisnut drugim zbivanjima da bi bilo krajnje čudno govoriti o njemu kao o glavnom događaju. Dakle, događaju koji je s logičkog stanovišta možda najbitniji ne posvećuje se odgovarajuća pažnja. Naravno, u Kabirijinim noćima govorimo ipak o mnogo konvencionalnijem tretmanu zbivanja.

Već na početku dolazi anticipacija završetka, tako da se odmah uspostavlja čvrst okvir. Ipak, ono što sledi nije toliko tesno povezano. U tom balansu čvrste formalne discipline i rascepkane epizodičnosti leži dobar deo privlačnosti ovog filma. Dakle, kao što lik Kabirije ima nešto od Đelsomine iz Ulice (naivnost kao glavnu crtu), ali od Marčela iz Slatkog života (želju da promeni svoj život, ali i nedostatak ideje kako da to uradi), tako i sam film sadrži postupke karakteristične za oba ova filma. Nakon neorealističkog početka u kojem vidimo Kabirijinu „kućicu slobodu, ve-ce, špajz i tekuću vodu“, sledi nekoliko nepovezanih epizoda sa njenim priključenijima. Teme kojih se Felini tu dotiče jesu život bogate, dokone rimske klase ili crkva i katolička religiozna pomama – dakle, predmeti koje će u sličnom vidu elaborirati i u Slatkom životu. Ipak, meni najbolja epizoda bila je ona sa neobičnim dobročiniteljem koji obilazi rimske beskućnike.

Iz ove epizodične rascepkanosti, u drugoj polovini filma kristališe se glavni tok radnje, koji onda nepogrešivo vodi ka kraju. A kraj je opet prilično neorealistički i veoma podseća na završetak jednog od najvećih filmova te škole – De Sikinog Umberta D. Podudarnost je poprilična – i Kabirija i Umberto beže sa samog ruba smrti, ali samo da bi se našli u jednom od verovatno najozbiljnijih životnih položaja koji se daju zamisliti. I oba se filma, mada ostavljaju junake usred neizvesnosti koja ne obećava ništa dobro, završavaju apsolutno nezaboravnim i zaista perfektno odabranim detaljima. A šta sledi posle toga, to De Sika i Felini ne kažu. Nešto o tome progovorio je recimo Beket predočivši nam ono dvoje staraca u kantama za đubre i zaključak da kad neko od njih plače – to znači da je živ. Ili Šekspirov Kent, koji, pošto je odbačen, išutiran i najuren, na pitanje „Ko si ti?“ odgovara „Čovek“. Samo mu je to ostalo.

Sasvim je drukčiji lik koji Felinijeva supruga igra u Đulijeti i duhovima. U pitanju je dobro situirana žena za koju opasnosti koje su Kabiriji sve vreme pretile i najzad joj dohakale, nemaju nikakvog značaja. I čitav ugođaj je takođe različit. Tamo postoji ona jedna scena u kojoj Kabirija nakratko gostuje u svetu imućnih, lepih, doteranih i materijalno obezbeđenih, a inače sve vreme gledamo jadnike, bedne ljude, ponižene i uvređene, džebrake, gurbetare, nigdenikoviće i tako to društvo. I film je dabome crnobeli. A ovde sve pršti od jarkih boja i kroz film non-stop vitlaju zgodna, namontirana čeljad. Ako se ovo „zgodna“ i ne može reći za Masinu, svakako može za Sandru Milo i ostali ženski deo podele, sve do naše Milene Vukotić. Sad, naravno, oku je prijatnije da gleda nacifrane sojke negoli sirotinju koja balansira na rubu egzistencije, ali u filmu stvari imaju drukčiju specifičnu težinu. Ne gledaju se filmovi zbog naoko prijatnih slika nego valjda zbog nekakve supstance. A to u Đulijeti i duhovima debelo fali. I zato su Kabirijine noći FILM, a ovo je neka mani ga, Mito tvorevina.

Shvatam ja otprilike šta Felini tu pokušava da uradi. On bi da materijalizuje i prikaže podsvest svoje heroine, na sličan način kako je to uradio u svom prethodnom filmu 8 ½. Ali dok mu je to tamo baš dobro pošlo za rukom i zaista je uspeo da opredmeti i osvetli ličnost svog junaka do najtajnovitijih slojeva njegove svesti i najfundamentalnijih njegovih impulsa, ovde o tome nema ni govora. Sve se u stvari zadržava na površini.

Dva sata i frtalj ove tvorevine odgledao sam sa popriličnom pažnjom i lepo je bilo sve to videti, a opet ne pamtim da mi je u skorije vreme posle gledanja nekog filma ostao tako loš ukus u ustima. Osećao sam se baš nekako bezveze. Jeste, ne viđaju se često tako super namontirane snajke sa raskošnim šeširima na glavama i u super rukavicama. Hajde da kažem i to – ja zaista volim da vidim ženu u dobrim rukavicama, više nego gotovo bilo šta drugo, i u najvećem procentu slučajeva rukavice su mi mnogo zanimljivije od same žene koja ih nosi. Ali to je moj problem i ne vidim zašto bi to nekoga zanimalo. Isto tako, ovde sam sve vreme imao utisak da me Felini zavlači i na kvarno mi prodaje svoje u osnovi prilično jeftine erotske fantazije. A meni je do toga stalo taman koliko do lanjskog snega i Alajbegove slame. I zato sumnjam da ću se ovom smuti pa prospi filmu vraćati bez nekog jakog razloga.