Willie Nile – American Ride

Vili Najl je, naravno, na sceni već decenijama, ali moj prvi susret s njim odigrao se 2006. godine na ploči Streets of New York. Tada me je, sećam se, pridobio poželevši mi dobrodošlicu ni manje ni više nego u svoju sopstvenu glavu. A u toj njegovoj glavi bogami svačega ima. Tu Bazbi Berkli i Frankenštajn nastupaju u cirkusu. Ruska vojska održava paradu obučena u pastelne nijanse. Dalaj-lama sedi u naslonjači, a Žan-Pol Sartr, ofarban u zeleno, ide na disko žurku. Ili već tako nekako. I kako odoleti čoveku u čijoj se glavi odigravaju takva zbitija, pitao sam se.

Uglavnom, Vili Najl je sad već u godinama, pregazio je šezdesetu, i to dobrano, ali izgleda da je u odličnoj formi. Sve pršti na njegovom novom albumu. Na omotu, on stoji ispred jednog „ševija“ i poziva slušaoce na aktivnost iz naslova, „američku vožnju“. Čitav itinerer je on u naslovnoj pesmi osmislio. Pravi katalog mesta, auto-puteva i određenih kulturoloških specifičnosti pojedinih regiona može se tu naći. Headinʼ down to Memphis on the 419 / Lookinʼ for Elvis Presley and the Reverend Green, glasi jedan od karakterističnih stihova.

Ploča se sastoji od ukupno dvanaest pesama, sličnih kvaliteta. Od toga, jedna je obrada, a jedanaest je Vili Najl napisao sam ili u saradnji s drugim autorima. Što se mene tiče, vrhunac je God Laughs, koja potvrđuje da njen autor ima besprekoran smisao za humor. Tu se može saznati kako izgleda jedan dan u životu Svevišnjeg. A i na pitanje zašto Svedržitelj radi sve to što radi – Vili Najl ima odgovor.

Međutim, ipak je od svega najzanimljivija ona jedina obrada na ploči: People Who Died Džima Kerola. To je prosto pesma koja vas se tiče. S njom u vezi, pade mi na pamet da je Jovan Hristić rekao kako postoji literarna tajna isto kao što postoji i lekarska tajna i da pisci o nekim stvarima obično ne govore, pa se tako ne usuđuju da otvore ona vrata iza kojih se kriju najstrašnije čovekove patnje. Vrata na kojima su, kao u bolnicama, stakla zamućena. Jedan od onih koji su to uradili bio je Tolstoj, kome dugujemo neke briljantne, detaljne i plastične opise smrti. E, u ovoj pesmi se o smrti govori na jedan direktan, otvoren, furiozan, pošten i po meni pravi način. A Vili Najl je bio na visini izvođačkog zadatka i rezultat je odličan. Koliko shvatam, na odluku da baš ovu numeru uvrsti na svoju ploču uticale su neke njegove lične prilike. Šta reći? Ima u životu situacija kad pesma s naslovom Ljudi koji su umrli postaje vrlo aktuelna. Nikoga one ne mimoiđu. A ova pesma je jedan od njihovih ultimativnih umetničkih izraza. I to je Vili Najl još jednom potvrdio.

Scott Matthew – Unlearned

Evo nečeg zanimljivog. Reč je o ploči koja mi je pružila veliki slušalački plezir, iako u stvari ne dolazi iz „mog“ miljea.

To je album sastavljen od obrada. A ja izuzetno volim takve albume. Dva relativno sveža, ili što neki ljudi kažu: recentna takva naslova, koja i dalje prilično redovno slušam, jesu prošlogodišnje ploče Pola Torna i grupe Counting Crows. Remek-dela, čini mi se. A ove godine tu je Skot Metju. Ploča ovog Australijanca nastanjenog u SAD daje i odgovor na pitanje zašto mi se albumi sa obradama toliko dopadaju.

Naslov je Unlearned, a Skot Metju na sajtu objašnjava zašto je odabrao tu reč i kako izgleda proces koji on naziva unlearning. To se može pročitati ovde, a ja sa svoje strane napominjem da ova ideja, naravno, nije nova. Recimo, jedna uticajna grupa mislilaca u XX veku imala je na repertoaru pojam: oneobičavanje (u originalu остранение, pošto je reč o ruskim misliocima). Ukratko, poenta je u tome da umetnost treba da oneobiči našu percepciju stvarnosti tako što će poremetiti uobičajeni, automatski način na koji smo navikli da je opažamo. Jedan od najnotornijih citata pripadnika ove grupe glasi: „Nova forma pojavljuje se ne zato da bi izrazila nov sadržaj već da bi zamenila staru formu koja je izgubila umetničku vrednost.“

Zvali mi to unlearning, oneobičavanje, oslobađanje od automatizma percepcije, smenjivanje stare forme novom ili bilo kako drukčije, album Skota Metjua predstavlja odličan primer toga. Na repertoaru dotičnog muzičara našle su se neke od najnotornijih pesama koje je svako od nas bezbroj puta čuo. U Beogradu postoje radio-stanice na kojima se te pesme, snimljene pre dosta godina, i sada mogu čuti po nekoliko puta dnevno. I kad vi po desethiljaditi put čujete To Love Somebody ili I Wanna Dance with Somebody Who Loves Me, onda je to nešto dosadno, okamenjeno, nešto što je već izgubilo svaki smisao.

Ali kad to 2013. godine otpeva neki tamo Skot Metju, za koga ja inače nikad ranije nisam čuo, i to nekim pečalnim, do panja ojađenim glasom, u kome nazirem i izvesnu dozu idiotskog humora, tu se onda vidi čudesan efekat koji gore opisani proces izaziva. To su te iste, odlično poznate pesme, a opet, one sada predstavljaju nešto potpuno novo i drukčije. To jednovremeno prisustvo poznatog i novog u jednom istom entitetu i efekat koji to proizvodi na našu percepciju, a koji bi se mogao odrediti kao razbijanje načina na koji smo navikli da opažamo poznate stvari, jesu ono zbog čega vredi slušati novu ploču Skota Metjua.

Nešto malo nove muzike

Da vidimo šta se to novo vrti na mom „sajmonu i gramofonu“. U prvi plan bih izdvojio devojku po imenu Kerolajn Rouz, koja je snimila neočekivano dobru ploču i vrlo me prijatno iznenadila, a mene uopšte nije lako prijatno iznenaditi, ja sam više sklon da se neprijatno iznenađujem, mada koliko je neprijatnosti svuda, taj faktor iznenađenja je sve bleđi i bleđi. Uglavnom, ova autorka je, rekao bih, uspela da ubode pravi balans između žešćeg tradicionalizma (bez toga ja, naravno, uopšte neću da razgovaram) i potpune svežine i modernosti, a može se i te kako biti moderan svirajući ovu starinsku amerikansku glazbu. Naslov njenog dela je America Religious, a to ima izvesnih sličnosti s naslovom, recimo, najbolje ploče koju sam čuo ove godine: Folk Sinner. Obe sintagme dovode u neposrednu vezu amerikana sentiment s nekom arhaičnom verskom zatucanošću, a ja kapiram da mi se takve ploče najviše sviđaju, naravno kad su napravljene kako treba, a ova jeste i može slobodno da stane uz rame albumu grupe Lee Harvey Osmond. Ne uspevam da pronađem podatak koje je godište Kerolajn Rouz, ama bih po slici rekao da je prilično mlada, a ovo joj je debi album i utoliko mi je zanimljivije što je u stanju da napiše stihove kakvi su recimo: Well I work for a woman half my age / She calls me José, my name is Manuel / I have two daughters six and twelve / I see them on weekends and holidays. E to je songrajting, bato moj. Ovde je tekstić s njenog sajta, gde se može pročitati kako ova devojka kao neki svoj kredo izjavljuje: „I just want to write honest music“ (a to je vala đavolski teško), dok se njen zvuk određuje kao „gospel-meets-country-meets-blues-meets-alternative collection of toe-tapping, roadworthy stories and poetry set to music“. Nisam još stigao da dovoljno puta preslušam ovu ploču i svarim je, međutim ovo je prvi album posle izvesnog vremena koji me se onako baš dotakao i za koji sam pomislio da tu možda stvarno ima nečega. Mada, koliko ja umem da pogrešim, to je čudo jedno. Uostalom, videćemo.

Sledeći je Bo Tajer, stari znanac, stara kuka, čovek koji je kadar stići i uteći i na strašnom mestu postojati, isti onaj majstor koji je s Livonom Helmom snimio jednu od desetak najboljih ploča od dve ʼiljadite naovamo, Spend It All. Novi album zove se ni manje ni više nego Eden. A taj njegov Eden je bogami malo čudan. Stigne on tamo, a ono ga dočekaju nekakve dve zmijurine, skoro pa kao kod onog ludog Blejka u crkvici svoj od zlata. „Who is to blame for this vision of hell?“, pita se on i odgovara, a šta bi drugo: „You and me, brother, and everyone else“. Naravno, ko će biti kriv ako ne ja i vi. Dakle, ni ova ploča nije bez te sumanute religiozne komponente, koja na trenutke ume da bude i fantazmagorična, ali inače je reč o tradicionalističkom zvuku, doduše znatno čvršćem. Definišu ga kao bluegrass and jam-band tinged Americana i to sa epskom dimenzijom (jedna pesma traje čak 13 minuta i sastavljena je od nekoliko komponenata). Ambicioznosti i kompleksnosti ovde ne nedostaje i može se reći da je Bo Tajer s pratećom grupom Perfect Trainwreck snimio jednu ozbiljnu ploču dostojnu svog renomea.

Stižemo do poslednjeg albuma koji izdvajam ovom prilikom, a sada je u pitanju najklasičniji kantri u izvođenju mlade protagonistkinje ovog žanra, Ešli Monro, rođene 1986. (s obzirom na to kolʼko ja godina imam, ona je mlada kô rosa, ja se sećam šta sam radio 1986, a nije da sam nešto pametno radio). Ova dotična dama nastupa i kao članica kantri grupe Pistol Annies, skupine koja ovih dana takođe ima novi album, ama ovom prigodom ću o njenom solo uratku. U principu, malo je suviše mejnstrim za moj ukus, međutim uopšte nije loše. Ima dobrih pesama i dobrih tekstova. Vidim i da je ploča pobrala veoma pozitivne kritike. Zasluženo, nema šta. Koautor naslovne pesme je niko drugi do Gaj Klark lično, a ako je Gaj Klark na bilo koji način uključen, onda to zaslužuje moju punu pažnju. Dakle, ovde vas čekaju priče o tome kako je tata umro kad je ona imala 13 godina, a mama se propila, pa je ona zbrisala od kuće s nekom protuvom i ostali kantri toposi, kojih meni nikad nije dosta i mogao bih, čini mi se, da ih slušam do sudnjeg dana. Ima bogami i kinki momenata, s kožom, lancima i bičevima (svašta kô na vašar), a na kraju ploče dolazi nešto zaista duhovito, duet s kantri pevačem Blejkom Šeltonom (inače, mužem njene koleginice iz Pistol Annies, Mirande Lambert) u kojem on njoj poručuje: You ainʼt Dolly, ama ni Ešli njemu ne ostaje dužna, pa mu veli: And you ainʼt Porter. Ovako oni zadevaju jedno drugo: You ainʼt Dolly / And you ainʼt Porter / Sheʼs a little bit fuller / And youʼre a whole lot shorter. Tako mu je to: nit je ona Doli nit je on Porter, ama mogu da prođu.

Moj filmski kanon (3)

Na ovom spisku verovatno postoji i izvestan broj „pogrešnih“ filmova. Šta da se radi! Verujem ipak da je više onih „pravih“. Za Malteškog sokola ili recimo Pepeo i dijamant teško se posle svih ovih godina koje protekoše od njinog nastanka može reći da su na bilo koji način „pogrešni“. Da su u pitanju „pravi“ filmovi, potvrdilo se do danas sto puta. Za neke druge koje sam odabrao, to već nije toliko sigurno. S druge strane, postoji određeni korpus „pravih“ filmova u kojima, međutim, ja i posle više gledanja nisam uspeo da pronađem ništa ili gotovo ništa za sebe. Zbog toga se oni nisu našli na ovom spisku. Ali opet, ne može se sumnjati da su tu u pitanju „pravi“ filmovi, filmovi koji zadovoljavaju ono „merilo ukusa“ (standard of taste) o kojem je pisao Dejvid Hjum. Da podsetim, po ovom filozofu, pravi kritičar je onaj koji poseduje „snažnu pamet, sjedinjenu s istančanim osećajem, usavršenu iskustvom, izoštrenu poređenjem i oslobođenu svih predrasuda“, a zajednički sud takvih ličnosti predstavlja „merilo ukusa“. E sad, ako se takvim ličnostima dopadaju neki filmovi kao recimo Odiseja u svemiru ili šta ti ja znam, a meni baš i ne naročito, onda sam ja tu u krivu. Šta se može. Umesto tih „pravih“ filmova, na spisku su se našli neki „pogrešni“ koji se meni, međutim, iz nekog razloga čine kao „pravi“. Tu nema pomoći. I ja sam po mnogo čemu „pogrešan“ čovek za ovu rabotu. Uprkos svim nesavršenostima, teram dalje s filmovima. Bolje od ovoga ne umem.

Golo ostrvo (裸の島 – Hadaka no shima) 1960.

Veoma volim filmove o sirotinji, a čini mi se da ovako nešto ni De Sika lično nije uspeo da snimi. Golo ostrvo može delovati artificijelno, jer nema dijaloga i junaci sve vreme ne proglave ni jednu jedinu reč, a može da smeta i to što ceo film izgleda kao parabola i ilustracija za neku opštu tezu. Međutim, sve mu to opraštam bez premišljanja, zbog toga što je u pitanju sjajan film. Kad vidim ono dvoje junaka kako po vas božji dan tegle kofe s vodom na plećima i kako tog tereta samo u vrlo, vrlo retkim trenucima mogu da se oslobode, onda ja to prepoznajem kao vrhunsku istinu. Golo ostrvo je film koji se na jedan neposredan način bavi temom koja možda najviše od svih zaslužuje da se filmovi njom bave – ljudskom bedom i nesrećom. Osim toga, Kaneto Šindo svoju priču priča na briljantan način. Ne samo što pokazuje kako su njegovi junaci vezani za takve elementarne kategorije kao što su zemlja i voda ili smena godišnjih doba nego odličnim izborom detalja predočava gledaocu koliko zadovoljstvo, u jednom životu u kojem vam je non-stop neki teret na grbači, može predstavljati takav događaj kao što je kupanje u buretu na kraju dana. Zaista, kud ćete bolje od jednog takvog banjanja! Da ne biste možda u spa-centar?

Harakiri  (切腹 – Seppuku) 1962.

U našoj sredini postoji veliki broj gledalaca u čiji se dobar ukus ne može sumnjati, a koji uživaju u filmovima s borbama mačevima (ili vatrenim oružjem), krajnje stilizovanim i koreografisanim. Ili u filmovima o junacima-osvetnicima koji su pretrpeli veliki gubitak, pa su sad, onako mrki i sumorni, puni nekih unutrašnjih protivrečnosti i mučeni kompleksnošću sopstvenih karaktera, udarili na svoje zlotvore i čini se da ih ništa ne može zadržati. Što se mene tiče, takva su me dela mahom ostavljala ravnodušnim ili su mi čak bila odbojna. Harakiri Masakija Kobajašija nije na ovoj listi zbog toga. On je ovde zato što je u pitanju najuspeliji meni poznati primer klasičnog sklada. Svi sastavni elementi besprekorno su uklopljeni u celinu čije proporcije međusobno stoje u optimalnom odnosu. Ambijent i muzika, recimo, potpuno su u službi priče i doprinose joj na najbolji način. Sama priča jeste rascepkana, ali se njeni činioci vremenom uklapaju tačno tamo gde treba da bi ona postepeno bila osvetljena iz svih uglova. Ništa ovde nije napaljeno, kao što to inače biva u ovakvim filmovima, pa čak i onim dobrim – recimo filmovima s Klintom Istvudom, koji inače veoma podsećaju na Harakiri. Ne može se poreći da su oni dobri, ali su, brate, napaljeni i to mi stvarno smeta, pa streljajte me ako hoćete. Za razliku od njih, ovo je odmereno i ozbiljno delo o čoveku koga je život „doćerao do duvara“ i koji sad više nema kud osim u nasilnu smrt.

Senke zaboravljenih predaka (Ті́ні забу́тих пре́дків) 1964.

Ovo svakako zbog vizuelne komponente. Reč je o filmu punom zadivljujućih slika. Jedini meni poznat naslov koji se po tome s njim može porediti jeste Sindbad onog ludog Mađara samoubice Zoltana Husarika. Drugo, ovaj film me vodi u jedan nepoznat, izolovan svet, koji se valjda nigde drugde ne može videti, a koji mi deluje kao neka naša zajednička prapostojbina (slovenska, a možda i evropska). Naravno, nije u pitanju to, ama Senke zaboravljenih predaka ipak se dotiču nekih primarnih slika koje bi mogle predstavljati ishodište civilizacije kakvu poznajem. I treće, ovo je film u koji je zguran čitav jedan ljudski život, a to nije učinjeno na neki dosadan mimetički način, već na jedan inovativan, mnogo bogatiji i uzbudljiviji. Sastavni deo tog života nisu samo uobičajena priključenija već i kojekakva narodna predanja, predstave o smrti, folklorne pesme, igre, obredi i rituali, ali i okruženje u kojem se taj život odvija, sve do sitnih elemenata kakvi su zemlja, drveće ili kamenje. Sve je to onaj brljivi Sergej Paradžanov uspeo da integriše u jednu celinu tako da oni ne predstavljaju spoljašnje ukrase niti se svode na neku zanimljivu eksploataciju egzotike, već čine neodvojiv, organski deo pripovedne strukture.

Šampion rodea (Junior Bonner) 1972.

Paf! Evo nas u sedamdesetima. Nešto sam mislio da će biti više filmova iz šezdesetih, ama ispade da ih nema baš toliko koje bih mogao nazvati „svojim“. Ne ulazi se u taj klub tako lako. Međutim, Šampion rodea je svoje mesto tu odavno obezbedio i zacementirao. Ovo je, uz Divlju hordu (koja se našla među onih 13 „naj-najboljih“) meni najdraži film jednog od najdražih reditelja. A zašto – to je već objasnio jedan ovdašnji rok novinar, čije ću reči sad navesti. Elem, veli on, Boner Mlađi, junak ovog filma, ne može da razume kako su se vremena promenila i kako osam sekundi na leđima pobesnelog bika više ne predstavlja herojski podvig. „Zaraditi lovu, razviti privatni biznis, uključiti se u politiku, to su nove vrednosti.“ Koliko su veliki moje nerazumevanje tih „novih vrednosti“ i moj otpor prema njima – ne umem ni da vam opišem. Uglavnom, zato je ovo „moj“ film.

Kum drugi deo (The Godfather Part II) 1974.

O ovome neću ništa da pričam jer ionako svi sve znaju bolje od mene. Samo napominjem da ovaj naslov nije na listi zbog nekog svog „značaja“ niti zbog toga što predstavlja kulturnu činjenicu koja se ne može ignorisati, niti zbog toga što su replike iz njega možda ušle u svakodnevni govor ljudi – ne shvatam one koji to navode kao kvalitet nekog filma. Jok vala, Kum dvojka je ovde zbog toga što je u pitanju izvanredan film. Ta kulturološka vrednost nekog dela i njegov značaj za zajednicu nikad me nisu naročito interesovali, budući da sebe ionako nikad nisam doživljavao kao deo neke zajednice – počevši od porodice, pa sve do nacije. Ne mislim da je to dobro, ali tu se ionako nije radilo o mom svesnom izboru niti me je iko išta pitao.

Fantom slobode (Le Fantôme de la liberté) 1974.

Mislim da je ovo najzabavniji film koji sam ikad gledao. Ne može se reći da je najbolji Bunjuelov, ama jeste moj omiljeni od ovog reditelja. Kad sam ovo prvi put gledao – ništa pod milim bogom nisam shvatio. A već sam bio u srednjoj školi i imao sam dovoljno godina da mi bar nešto uđe u glavu. Ali šta se može. Bistrinom se ionako nikad nisam mogao pohvaliti. Uglavnom, blenuo sam kô tele u šarena vrata, ništa živo nisam razumeo, ali bio sam potpuno oduševljen. E, na drugo gledanje sam već polako počeo da shvatam taj mehanizam izvrtanja stvarnosti kojim se Španac služio. Diskretni šarm buržoazije je sličan ovome, a uz to je i znatno cenjeniji film. Gledao sam ga nekoliko puta, međutim nikad nisam mogao da ga prihvatim kao „svoj“. Sve mi je tu previše natrpano, izuvijano, izukrštano. U Fantomu slobode taj Bunjuelov manir je mnogo pregledniji. Jedna neverovatno zabavna priča smenjuje drugu, a u svakoj je slika stvarnosti naopaka i okrenuta tumbe. Možda je presudno bilo to što su priče koje čine ovaj film više vezane za svakodnevni život. Uglavnom, moja omiljena je ona sa astalom oko koga umesto stolica stoje ve-ce šolje i za kojim se priča o proizvodnji govana. Ništa istinitije od toga! U životu sam sto puta imao priliku da se uverim kako se za astalima najčešće ne radi ništa drugo osim što se sernja, i to onako baš debelo, i proizvode tone i tone govana. A tu istinu niko nije umeo da iskaže na tako dobar i duhovit način kao matori Bunjuel.

Uf, jedva ovo napisah. To mu je to zasad. Ostaju još dva nastavka.

Dvadeset albuma iz prva tri meseca 2013. godine

Neke sam ovde već pominjao, neke nisam. A hteo sam, ali sam se smorio, pa mi nije bilo do toga. Poslednjih dana jedva sam mogao glavu da dignem od posla, međutim trudio sam se ipak da ne posustajem sa slušanjem muzike – tom „plemenitom rabotom“, što bi rekao Đorđe Kalijadis. Uglavnom, evo liste. Takva je kakva je. Čini je dvadeset albuma koji su mi najviše prijali od onoga što je objavljeno tokom januara, februara i marta. Redosled je abecedni.

Anders and Kendall – Wild Chorus

Billy Bragg – Tooth & Nail

Bonnie ’Prince’ Billy & Dawn McCarthy – What The Brothers Sang

Boz Scaggs – Memphis

Camper Van Beethoven – La Costa Perdida

Carrie Rodriguez – Give Me All You Got

Daniel Romano – Come Cry With Me

Emmylou Harris & Rodney Crowell – Old Yellow Moon

Eric Clapton – Old Sock

Kacey Musgraves – Same Trailer Different Park

Kelly Willis & Bruce Robison – Cheater’s Game

LeE HARVeY OsMOND – The Folk Sinner

Mary Gauthier – Live At Blue Rock

The Mavericks – In Time

Mount Moriah – Miracle Temple

Norah Jones – Covers

Richard Thompson – Electric

Shooter Jennings – The Other Life

Son Volt – Honky Tonk

The Steel Drivers – Hammer Down

Još „najboljih“ albuma

Od svega što sam slušao u proteklih mesec dana moglo bi se probrati desetak sasvim pristojnih albuma, ali ovom prilikom ću se usredsrediti na tri koja bih izdvojio u prvi plan.

Počinjem s jednom ultra giga mega zvezdom, pa se osećam malo čudno jer obično takve ne slušam. Prosto ne znam ni šta bih uopšte mogao da kažem o Eriku Kleptonu, a da ne ispadnem budalčina. Vidim da se njegov novi album mnogima nije dopao, međutim u mom slučaju je „odradio posao“, to jest naveo me je da ga u proteklih nekoliko nedelja slušam skoro svakodnevno i da prilično uživam u njemu. U pitanju je ona vrsta ploča kakve ja inače volim – dve nove pesme, a resto obrade, među njima dosta starijih numera. Malo tradicionalnih američkih žanrova, malo koketiranja s regeom. Na momente me podseća na ono što su nekada radili Raj Kuder ili Dejvid Lindli. Dovoljno da uvrstim Old Sock među najbolje ploče koje sam čuo ove godine. A nova verzija numere Goodnight, Irene, jedne od mojih omiljenih iz klasične američke pesmarice, dodatni je argument za to.

A sad – pravac Nešvil. Kantri dueti koje čine bračni parovi nekad baš umeju da osvetlaju obraz. Da ne pominjem one notorne primere, evo jednog skorašnjeg. Prošle godine briljantnu ploču snimili su Kejsi Čejmbers i Šejn Nikolson, zvezde australijske kantri scene, a sada su to uradile njihove američke kolege – Keli Vilis i Brus Robison. Inače, sestra Brusa Robisona – Robin Ludvik (Vilisova joj, dakle, dođe snaha, a ona njoj zaova, da proširimo priču na šire porodične odnose) takođe je kantri pevačica, i to bogami jedna od najboljih koje znam.

Što se tiče podele nove pesme – obrade, na ploči Cheaterʼs Game odnos je otprilike pola–pola. Među obradama se krije i glavni razlog što mi se ovaj album toliko dopao. Naime, Vilisova i Robison su na repertoar uvrstili pesmu Border Radio Dejva Alvina, autora koji je za mene još odavno zakucan u samom vrhu „songrajterstva“. I znali su kako s njom treba da se postupa. Dakle, opet je ponoć, njega nema, dete spava u drugoj sobi, otac ga neće videti kako raste, a ona sluša radio i nada se promeni u svom životu, scenario kao iz priče Rejmonda Karvera – pa sve to u eksplicitnom kantri ruhu i eto jednog od najvećih uživanja ove godine.

Pored Alvina, na albumu je zastupljen i Teksašanin Hejs Karl, jedan od najtalentovanijih autora – htedoh reći mlađe, ali to je sad već ipak srednja generacija. A tu je i momenat sa devet miliona devetsto devedeset devet hiljada devetsto devedeset devet suza u kojem Vilisova briljira (pesma Rezija Bejlija iz 1966). Što se Robisona tiče, on do izražaja najviše dolazi u dve brze, poletne pesme – svojoj sopstvenoj Lifeline, kao i u Born To Roll, gde peva kako je odrastao po kamiondžijskim svratištima i auto-putevima, te kasnije prokrstario od Nešvila do Noksvila i od Bostona do Ostina. Sve u svemu, prvorazredan kantri ugođaj.

Treći album koji ovde izdvajam snimila je kantautorka i nekada profesionalna kuvarica Meri Gošej, žena koja je u životu sve i svašta preturila preko glave. U pitanju je lajv ploča s njenim dobro poznatim pesmama.

Meri Gošej sam prvi put čuo u numeri u kojoj je proklamovala kako su joj se od onih što idu u dobre škole i bave se sportom oduvek više dopadali kojekakvi dreg kvinovi, raspopi, dileri, pijanice koje filozofiraju, glumci, pisci i ostala bulumenta i polusvet. Iste te protuve muvaju se i ovim albumom. Ima među njima skitnica, beskućnika i vagabunda, ali i osuđenih ubica. Za sve njih Meri Gošej gaji velike simpatije, tolike da na momente ume da bude i patetična, ali joj to nekako čak i pristaje. S druge strane, u njenim pesmama toj ekipi pridružuju se, ni manje ni više nego Hemingvej, Keruak i Stajnbek.

Osim sopstvenih, u koncertni repertoar Meri Gošej je uključila i tri numere svog kanadskog kolege Freda Iglsmita. Krajnji rezultat je jedna mračna svirka, sa sporim, dugačkim pesmama, gudačima koji jezivo škripe i Merinim umornim glasom, koji često ume da zazvuči neverovatno tužno. Jedan od momenata u kojem to najviše dolazi do izražaja jeste numera I Drink, verovatno najbolja na albumu. Tu njena junakinja pripoveda o svom čemernom, usamljeničkom, alkoholičarskom životu i zaključuje sa „I know what I am, but I donʼt give a damn“, kao konačnom, neopozivom presudom samoj sebi.

Toliko u ovom javljanju. Ima još albuma, nije da nema, ali ova tri su mi ipak najbolja.

Moj filmski kanon (2)

Šta je meni film i šta sam ja filmu – stvarno pojma nemam. Ali činjenica je da me želja za njihovim gledanjem drži, manjim ili većim intenzitetom, već skoro dve decenije. Za to vreme, odgledao sam mnoštvo naslova koje ne vredi gledati drugi put, a bogami i hrpu onih zbog kojih se kajem što sam ih i taj jedan put gledao. Dabome, bilo je i tušta i tma filmova za koje sam morao priznati da su solidni, dobri ili vrlo dobri, ali i zaključiti da takvih kao što su oni ima na stotine, tako da na kraju krajeva u suštini i nisu bogzna šta. Sve to međutim prolazi i zaboravlja se – ostane samo neki bezukusni trag u ustima.

Zato sada podvlačim crtu – hoću da vidim za čije sam babe zdravlje provodio tolike sate pred filmskim platnom (ili kompjuterskim monitorom). Ovom prilikom otpada sve što može da otpadne, ostaju samo oni filmovi koji su mi toliko ušli pod kožu da ih više ne mogu odstraniti od sebe. Ne znam kako je kod drugih gledalaca, ali u mom slučaju takvih nema mnogo. U pitanju je ograničen, relativno mali broj. On ujedno predstavlja i prethodnih dvadesetak godina moje egzistencije, svedenih na najfundamentalniju ravan.

U prethodnom nastavku krenuo sam redom, od filma M iz 1931. i stigao do Kratkog susreta iz 1945. godine. Odeljak koji sad sledi proteže se do druge polovine pedesetih, a čini ga još šest filmova.

Kasno proleće (晩春 – Banshun) 1949.

Ovo je stvarno čudo od filma. U pitanju je nazovi porodična, nazovi domaća priča o obudovelom ocu i ćerki prispeloj za udaju. Međutim, umesto onoga što bi gledalac očekivao da vidi u jednom filmu s ovakvom tematikom, sve vreme se zbiva nešto potpuno levo. Kao prvo, radnja je usporena do daske, a svi likovi su smoreni do bola. Glavnu junakinju najpre vidimo s nekim dilberom i taman pomislimo: aha, sad će između njih nešto da se dešava, a onda otkrijemo da je junakinji do njega stalo taman kol’ko do lanjskog snega i Alajbegove slame. S druge strane, mladoženju za koga se ona na kraju udaje uopšte i ne vidimo, kao ni sam čin venčanja, ka kome nominalno ceo film stremi. Umesto toga, priča se koncentriše na neobičnu motivaciju junakinjinog oca. On ne želi da mu se ćerka uda (kao što ni ona sama to ne želi) niti mu je to u interesu, ali ipak sve vreme svesno radi na sklapanju tog braka – prosto zato što je „takav poredak stvari“.

U ovom filmu, dakle, događaji se sagledavaju iz jednog ugla iz kojeg nismo navikli da ih posmatramo. Priča se koncentriše na one njihove aspekte koji se najčešće smatraju drugorazrednim i sporednim i koji se obično stavljaju van fokusa. U tome je, po mom mišljenju, glavni kvalitet Kasnog proleća. Ovaj film može nešto da učini za našu percepciju stvarnosti utoliko što skreće pažnju na onu njenu dimenziju koja je sve vreme tu samo što se ne vidi. Ili se čak i vidi, ali mi jednostavno nismo navikli da na nju obraćamo pažnju. A kad ona jednom bude uočena, onda sve može izgledati poprilično drukčije.

Belo usijanje (White Heat) 1949.

Nastao iste godine, samo na suprotnoj strani Pacifika, ovaj film deluje kao potpuni antipod Kasnom proleću. Ovde je sve direktno, eksplicitno, brzo, dinamično. Dakle, dve poetike koje teško da bi mogle biti različitije jedna od druge, a zajedničko im je samo to što su obe dale vrhunski rezultat.

Kad gledam Belo usijanje, meni se osmeh razvuče od uva do uva. Naravno, ništa tu nije smešno. Ovo nije nikakva komedija, već film o jednom gangsteru i psihopati koji ubija ljude kao muve. Ali ono što mene nagoni da se kezim kô budala (a može i bez ovog „kô“) jeste to što je ovaj film od početka do kraja napravljen besprekorno. Taj američki način pravljenja filmova, u kojem je sve racionalno, iskonstruisano i svi se delovi uklapaju bez ostatka kao u nekoj slagalici, nigde, čini mi se, nije dao tako dobar rezultat kao ovde. Prosto je milina gledati kako je sve do poslednjeg detalja urađeno bez greške i radi kao mašina, pa ga čak ni na kraju ne upropaste, kako to Amerikanci inače znaju. I kako onaj Falon svaki put zezne Džareta i izvuče se kô mufljuz, sve dok se u nevreme ne pojavi Bo Kril, koji bi ga „prepoznao u mraku“. A kad onda Džaret, s osmehom u kome se neverica meša s čistom mržnjom i ubilačkom agresivnošću koja samo što se nije otela kontroli, izgovori: „A copper, and his name is Fallon“, sve se zaista usija kako se to na filmu inače retko viđa.

Vrata pakla (地獄門 – Jigokumon) 1953.

Vala, ništa mi u ovom filmu nije jasno. To je storija o ljubavnom trouglu čiji su protagonisti jedna žena i dvojica muškaraca, od kojih je prvi fin, uglađen i pomalo iracionalan u svojim postupcima, a drugi je prava-pravcijata sirovina koja preti da će joj pobiti članove porodice jednog po jednog ako ne pođe za njega. A da li je junakinja naklonjena ijednom od njih dvojice i ako jeste, kome – to stvarno nisam uspeo da raščivijam. Dotična dama sve vreme nešto mrsi i petlja, ali njena motivacija je prilično neprozirna. Čas mislim, ipak joj se sviđa ova sirovina, pa hoće da smrsi konce onom drugom, čas mi se čini – hoće sve da ispriča ovom drugom, pa da dohakaju sirovini. Kad ono, jok. Desi se nešto sasvim deseto, a to što se desi toliko je neočekivano i sumanuto da ja stvarno nemam reči. I onda film nagoni gledaoca da retrospektivno  pokuša sebi da odgovori na pitanje zašto je ta žena povukla tako suludo-radikalno-idiotski potez. A kad to pokušate, onda se tek nađete u totalnom ćorsokaku, jer vidite da bi se nekoliko potpuno oprečnih i suprotstavljenih opcija moglo zastupati sa podjednako jakim argumentima.

Do onog što se naziva istinom ponekad nije baš lako dopreti, to je sve što sam shvatio. Vi možete sklopiti priču koja deluje logično i pije vodu, a da li je to stvarno istinito – drugo je pitanje. Jer se najčešće može sklopiti i skroz suprotna priča koja isto tako deluje logično i pije vodu. Pa se onda vi već prema nekim svojim nazorima opredeljujete za jednu od njih i ubeđeni ste da ste u pravu. A koliko taj vaš izbor ima veze s onom pravom istinom koja je izvan vas i vaših uverenja – pojma nemam. Eto, zato se ovaj film našao ovde.

Ulica (La strada) 1954.

È arrivato Zampanò. Jad, tuga i čemer. Težak, surov život koji melje ljude. Đelsomina se brzo slomila, ali ni Zampano, „čovek s plućima od čelika“, nije mnogo bolje prošao. Ja kao pokušavam da se sačuvam koliko mogu, da se što manje istrošim. A to u borbi za svakodnevnu golu egzistenciju nije baš lako. Uvuče te taj vrtlog u sebe, pa se više ne izvadi odatle. To znamo i mi ovde, isto kao ova italijanska neorealistička gologuzija.

Ploveći oblaci (浮雲 – Ukigumo) 1955.

Opet smo na strani poraženih u Drugom svetskom ratu, a to se u ovom filmu odlično vidi, ali na jednom ličnom, privatnom nivou. Naravno, sve vreme je prisutan taj preovlađujući osećaj besperspektivnosti u posleratnom Japanu, međutim u prvom planu su ipak njih dvoje – Jukiko i Tomioka. Oni su neki čudni ljubavnici. Čas se sastaju, čas se rastaju, pritom oboje imaju i druge partnere, a on je još i oženjen. Tokom celog filma, potucaju se od nemila do nedraga, a na njih je zinula i ala i vrana. Prvo on ima posao, a ona nema, kasnije je obrnuto; ona balansira na rubu prostitucije i kriminala, njemu žena poboljeva, a dugovi se gomilaju; ona zatrudni pa izgubi dete, on zaradi infekciju očiju. I tako – vreme protiče donoseći jednu teškoću za drugom, a ništa se suštinski ne menja. Glavna vrlina filma jeste što uspešno hvata to bezoblično proticanje vremena koje čini ljudsku egzistenciju. A u pitanju je vreme koje radi protiv čoveka – ovo dvoje zlehudih ljubavnika sa svakim danom sve su stariji, sve umorniji, sve istrošeniji i sve manje snage imaju da se nose sa „životnim olujama“, što bi rekao Rendi Trevis. Ultimativni film o čeljadi izgubljenoj u bespuću zvanom svakodnevni život.

Pepeo i dijamant (Popiół i diament) 1958.

Oduvek mi je nedostajala društvena svest. Više razumevanja imam za privatne individue nego za nacije, kolektive i slične entitete. Valjda su takve kao ja stari Grci nazivali idiotima.

Ali opet, ovaj film se našao na mojoj ultimativnoj listi. Trebalo mi je više gledanja, u intervalu od nekoliko godina, da bih ga prepoznao kao jedno od najvećih remek-dela koje sam ikad video.

Nisam siguran šta me je tačno pridobilo. S jedne strane, sigurno formalni kvaliteti. Ovo je izuzetno stilizovan film, ali ta stilizacija uopšte mi ne deluje artificijelno i nametljivo, nego nekako sasvim prirodno. Prosto, jednu sjajnu scenu zamenjuje druga, za jednom opčinjujućom slikom dolazi sledeća. I tako do kraja. A pritom se ne zna šta je lepše – da lʼ ubistvo s vatrometima u pozadini, da lʼ krvarenje kroz čaršave (u crno-belom filmu), da lʼ naopaki Hristos koji visi u razrušenoj crkvi.

Slična stilizacija prisutna je i na narativnom nivou. Najveći deo filma zbiva se tokom jedne noći i narednog jutra. Ali trenutak je pažljivo odabran. U pitanju je odsudan momenat za čitavu jednu naciju, koja je podeljena između sebe i sada treba da se vidi kako će se prelomiti – na čiju će se vodenicu navrnuti voda, a ko će otići na „đubrište istorije“.

Najkraće: ovaj film hvata trenutak u kojem se istorija stvara, a to radi na način u kome su svi elementi – od najsitnijih detalja u kadru pa takvih krupnih i apstraktnih kategorija kakve su proticanje vremena ili kompletna slika predstavljenog sveta – toliko dobro usklađeni, toliko ekonomično upotrebljeni i toliko kompaktni da se čini kako su sabijeni u jednu jedinu tačku. Pa vi sad vidite da lʼ može bolje od toga.

Toliko u drugom delu. Nastavićemo kad nastavimo.