Sturgill Simpson – High Top Mountain

Sterdžil Simpson „živi i radi“ u „Mjuzik Sitiju“, ali je rodom iz Kentakija. Za naslov svog debitantskog solo albuma uzeo je ime jednog tamošnjeg groblja na kojem je sahranjeno više članova njegove porodice. Kao kad bih ja snimio album, pa ga nazvao „Lešće“.

Uglavnom, ploča High Top Mountain privukla je dosta pažnje. Za muziku koja se na njoj može čuti kažu da podseća na kantri iz 70-ih, dok njenog autora uveliko porede ni sa kim drugim nego s Vejlonom Dženingsom lično. A i sam Simpson, govoreći o motivima s kojima je pristupio snimanju albuma, dao je prilično smelu izjavu. Želeo je, kaže, da napravi „the purest, most uncompromising, hard country album anyone has made in 30 years“. Ambiciozan naum, koji i slušalačka očekivanja automatski postavlja visoko.

Ali naravno, sve te priče uopšte ne treba shvatati ozbiljno (kao ni ovo što ja pišem, uostalom), već treba jednostavno sesti i slušati muziku. Ima se šta čuti. Sterdžil Simpson demonstrira jedan pravoverni, tradicionalistički kantri zvuk, u otresitom, dinamičnom i vitalnom ruhu. Na svakom koraku vidljiv je dijalog sa najboljim elementima nasleđa ovog žanra, kao i težnja ka reinterpretaciji određenih kantri mitologema. Pesme s rečitim naslovima kakvi su Life Ainʼt Fair and the World Is Mean ili Railroad of Sin nalaze se na repertoaru. Ima, naravno, i porodičnih i zavičajnih asocijacija. Jednu numeru Simpson posvećuje svom dedi po majci, koji mu je, kako kaže, usadio ljubav prema kantriju i blugrasu – velika zasluga, svakako. A dabome, za nekoga ko potiče iz Kentakija, rudnici uglja su nezaobilazna tema. Tu problematiku ovaj autor elaborira u pesmi Old King Coal, a kao primer njegovog songrajterskog umeća navodim sledeće stihove u kojima se priča o rudarskom životu na sjajan način postavlja u jedan opštiji kontekst.

I’ll be one of the first in a long long line

Not to go down of that old black lung

My death will be slower than the rest of my kind

And my life will be sadder than the songs they all sung.

Kod nekoga ko potiče iz Kentakija, ovo bi moglo pobuditi asocijacije na Simpsonovog velikog zemljaka Merla Trevisa i njegovu numeru Dark As Dungeon, dok bi nekoga ko potiče iz Pomoravlja moglo podsetiti, recimo, na Petrijinog muža Misu, koji je nastradao baš u jednom takvom rudniku. Simpsonov već pomenuti deda po majci (koga on zove papaw) bio je rudar, dok za njegovu ćerku, a svoju majku, ovaj autor kaže da je coal miner’s daughter. Još jedno sjajno pozivanje na tradiciju, a i na jednu veliku kantri heroinu iz Kentakija, čiji je „tata“ takođe „po celu noć radio u rudniku uglja“. Što se blugras elemenata tiče, Simpson je na repertoar uvrstio tradicionalnu numeru Poor Rambler, koju je izvodio veliki majstor ovog žanra Ralf Stenli. On, doduše, nije iz Kentakija, ali jeste iz susedne Virdžinije. Pomenuta pesma interpretirana je na jedan oštar, čak furiozan način.

Sve ovo dovoljno je da Sterdžila Simpsona odmah upišem na svoju listu „zanimljivih autora“ čija buduća dela vredi čekati.

Guy Clark – My Favorite Picture of You

 

 

Ne znam koliko u našoj sredini ima poštovalaca Gaja Klarka, ali ja tog čoveka svrstavam među nekolicinu najvećih. On je jedan od onih muzičara za koje sam skoro uvek raspoložen. Kad ne znam šta ću od sebe, ja uhvatim pa pustim Old No 1, Texas Cookin’, Better Days ili već neki od tih albuma i to mi manje-više bez izuzetka odgovara. Danas Gaj Klark već ima preko sedamdeset godina, a nedavno je, kako se to nekad govorilo, obudoveo, i u takvim okolnostima snimio je novu ploču – po meni veoma dobru. Možda i album koji mi je najviše dobrodošao ove godine.

Naslovna pesma posvećena je njegovoj pokojnoj supruzi. Za temu ima fotografiju snimljenu u jednoj dramatičnoj situaciji, čiji su protagonisti, pored Suzane Klark, bili njen muž Gaj i drugi od dvojice najvećih teksaskih trubadura, Tauns van Zant. Tako bar legenda kaže. Ova numera već se mogla čuti na nedavnom tribjut albumu Gaju Klarku, upriličenom povodom njegovog sedamdesetog rođendana (svaka preporuka za taj dvostruki CD), gde ju je izveo Džeri Džef Voker. Tamo je zvučala odlično, međutim način na koji je tu pesmu ovde interpretirao Gaj Klark potpuno je jedinstven. Glas ovog čoveka u poznoj životnoj dobi, nakon neposrednog susreta sa smrću i gubitkom, pun je određene blagosti i razumevanja za ljudski jad i nemoć. Ne samo u naslovnoj pesmi već na čitavom albumu, on zvuči kao neko ko je došao do konačnih saznanja o ljudskim slabostima i ograničenjima, a prema njima oseća apsolutnu blagonaklonost. Tako bar ja to čujem, a u svakom slučaju veoma mi prija da slušam glas ostarelog Gaja Klarka. On deluje blagotvorno bilo kada peva o tome kako u nekom provincijskom dens holu jedni pored drugih, uz zvuke violina, plešu stari bračni parovi, male devojčice na tatinim stopalima i matore usedelice i neženje, bilo kada pripoveda o prevarenim meksičkim braserosima (od španskog brazero) i njihovom bespomoćnom uzviku: Coyote, Coyote, ¿qué hiciste, cabron?

Od kantri ugođaja, koji preovlađuje na ovom albumu, odstupa The Death of Sis Draper, tipična folk pesma, u maniru takozvanih murder balada, a donekle i sjajna numera Rain in Durango, sa izraženim blugras elementima. Ploča se sastoji od jedanaest pesama, od čega je deset napisao Gaj Klark (uglavnom u saradnji sa drugim muzičarima), a jedna je obrada. Njen autor je takođe Teksašanin, a uz to i jedan od izvođača koji se na mojoj listi kotiraju tek nešto malo niže od Gaja Klarka. On se zove Lajl Lovet, a u pitanju je jedna od najlepših pesama koje je napisao, The Waltzing Fool, sa njegovog prvog albuma iz 1986. Dakle, Lovet tada nije imao ni punih trideset godina, a sada Gaj Klark, sa više od sedamdeset, peva tu istu pesmu, pokazujući potpuno razumevanje za inokosni način života njenog junaka.

Vandaveer – Oh, Willie, Please...

Evo još jednog albuma sastavljenog od obrada, ali izabranih po žanrovskom ključu: u pitanju su takozvane murder balade. Što se tiče šire publike u našoj sredini, najpoznatija pesma ove vrste jeste Where the Wild Roses Grow. Bila je ogroman hit devedesetih, a i dan-danas se u našem etru često čuje. Meni je i tada, kao i sada, bila potpuno bezveze, ali vox populi kaže drukčije. Izvele su je dve velike australijske zvezde, čija imena, verujem, svi znaju, pa ih neću pominjati. Inače, ceo album s kojeg ta numera potiče zvao se upravo Murder Ballads i bio je sastavljen od pesama koje pripadaju ovom tematski određenom podžanru. Isto tako, u našoj sredini izvesnog odjeka imala je i pesma The Knoxville Girl, ali naravno ne u izvođenju braće Luvin, već ovde prilično omiljene grupe The Lemonheads.

A sad prelazimo na moje lične asocijacije. Kad je reč o dotičnoj vrsti pesama, na pamet mi najpre padaju dva albuma objavljena u poslednjih desetak godina, od kojih je jedan sastavljen od obrada, a drugi od originalnih napeva, a zajedničko im je, pored tematike, to što su oba po mom mišljenju izuzetno dobre ploče. Radi se o albumima World Without End Boba Frenka i Džona Marija i Seven Curses Džefrija Fukoa i Marka Erelija. Oni bi mogli predstavljati svojevrsni standard kvaliteta kad se govori o savremenoj interpretaciji ove vrste tradicionalnih folk pesama.

Na njihovom tragu je i ovogodišnja ploča grupe Vandaveer, gde su se našli neki od najpoznatijih naslova iz dotičnog podžanra. Svi elementi su tu: psihopatologija i morbidni prizori nasilja pomešani su sa nekim uzvišenim osećanjima i religioznim konotacijama. Po toj mešavini suprotnosti, ove američke folk pesme mogu da podsete na pripovesti kakve su ispisivali određeni ruski pisci, poput Leonida Andrejeva ili samog Dostojevskog. Nasilna smrt je u centru pažnje, a o njoj se govori na jedan visoko stilizovan i rekao bih artificijelan način. Tako se recimo ovde može čuti povest (koliko shvatam, istinita) o tome kako je Čarli Loson na Božić 1929. ubio svoju suprugu i šestoro dece, a zatim i samog sebe, nakon čega su svi sahranjeni u istom grobu „dok su anđeli s neba to posmatrali“. Stanje stvari slično je i u ostalim pesmama, a svakako treba napomenuti da je, osim tradicionalnih naslova, na repertoar stavljena i numera Poor Edward, koju potpisuje Tom Vejts.

Zvuk grupe Vandaveer izrazito je tradicionalistički. Oni očigledno pripadaju prilično velikom talasu novijih američkih bendova koji neguju starinski folk ugođaj. Bendžo, pedal stil ili dobro neki su od instrumenata kojima se služe. Kao rezultat toga, njihov novi album je zavodljiv, privlačan i, prosto rečeno, lepo ga je slušati. Ipak, pored svih neospornih kvaliteta ove ploče, nisam mogao a da u načinu na koji članovi grupe Vandaveer pristupaju pesmama koje su odabrali ne prepoznam i izvesni manirizam. Imam utisak kako je cilj bio da se napevi o morbidnim ubistvima zaodenu u znalačko i primamljivo folk ruho, te da se tako učine atraktivnim i dopadljivim probirljivoj intelektualno nastrojenoj publici. Međutim, što se mene tiče, ništa u vezi sa smrću nije naročito atraktivno i dopadljivo. Sve je to, što bi rekao jedan pesnik, „i mučno i tužno“. Uostalom, i Mihailovićeva Petrija je kazala: „Smrt ne meriše najbolje“. A Petrija bi bar trebalo da zna, s obzirom na to koliko se smrti nagledala. Ukratko, problem s ovim albumom je što on „miriše“ isuviše dobro. Zato mi više odgovara oporiji i rudimentarniji pristup kakav su demonstrirali tandemi Frenk–Mari i Fuko–Ereli. Čini mi se da je to bolji i primereniji način da se izađe na kraj sa sadržinom ovakvih pesama.

Slaid Cleaves – Still Fighting the War

Slejd Klivs je neka vrsta naturalizovanog Teksašanina. Rodom je sa istoka SAD, ali je Državu usamljene zvezde prihvatio kao svoju, što se s njegovog novog albuma odlično i čuje. U pitanju je sasvim solidna kantri-folk ploča koja mi je priuštila pristojnu količinu slušalačkog zadovoljstva. Na njoj se Klivs pokazuje kao pošten kantautor, već odavno u zrelim godinama (bliži se pedesetoj) koji ume da ispriča relevantne priče sa istaknutom socijalnom notom. U tome mu pomažu neki manje ili više poznati muzičari s teksaske scene, kakvi su Elajza Gilkison, Teri Hendriks ili Džimi Lafav.

Ratni veterani i radnici junaci su Klivsovih napeva. Sve njih zatičemo u nezavidnim situacijama i ćorsokacima u kojima dolaze do gorkih spoznaja o tome kako su odnosi u ljudskom društvu ustrojeni. Tako povratnici iz rata shvataju da kod kuće i dalje biju bitku, i to bitku za golo preživljavanje, dok radnici uviđaju kako im za njihove krvave zglobove i opekotine od zavarivanja niko neće reći hvala. No one’s hiring and no one wants to give you a loan, glasi jedna od dijagnoza stanja koje je zadesilo nesrećnu čeljad iz pesama ovog autora. Gotova beda u jednom jedinom stihu. Pa ti sad vidi šta ćeš.

Ipak, album Still Fighting the War ima i drugo lice, ono lokalno, ruralno, neposredno vezano za Teksas. Ono je naseljeno kaubojima, rodeima, honkitonkovima, pikap kamionetima i „džon dir“ traktorima. Reprezentuju ga dve vrlo dobre pesme, od kojih se u jednoj odaje počast preminulom kantri muzičaru Donu Volseru, poznatom po specifičnom načinu jodlovanja. Druga se prosto zove Texas Love Song i u njoj Klivs na indirektan i duhovit način pravi omaž ovoj državi. You got Mattson on the radio / Playing Robert Earl and Billy Joe, tako ovaj autor formuliše jednu od stavki, svakako ne najmanje važnu, zbog kojih je za svoju životnu sredinu odabrao upravo Teksas.

Willie Nile – American Ride

Vili Najl je, naravno, na sceni već decenijama, ali moj prvi susret s njim odigrao se 2006. godine na ploči Streets of New York. Tada me je, sećam se, pridobio poželevši mi dobrodošlicu ni manje ni više nego u svoju sopstvenu glavu. A u toj njegovoj glavi bogami svačega ima. Tu Bazbi Berkli i Frankenštajn nastupaju u cirkusu. Ruska vojska održava paradu obučena u pastelne nijanse. Dalaj-lama sedi u naslonjači, a Žan-Pol Sartr, ofarban u zeleno, ide na disko žurku. Ili već tako nekako. I kako odoleti čoveku u čijoj se glavi odigravaju takva zbitija, pitao sam se.

Uglavnom, Vili Najl je sad već u godinama, pregazio je šezdesetu, i to dobrano, ali izgleda da je u odličnoj formi. Sve pršti na njegovom novom albumu. Na omotu, on stoji ispred jednog „ševija“ i poziva slušaoce na aktivnost iz naslova, „američku vožnju“. Čitav itinerer je on u naslovnoj pesmi osmislio. Pravi katalog mesta, auto-puteva i određenih kulturoloških specifičnosti pojedinih regiona može se tu naći. Headinʼ down to Memphis on the 419 / Lookinʼ for Elvis Presley and the Reverend Green, glasi jedan od karakterističnih stihova.

Ploča se sastoji od ukupno dvanaest pesama, sličnih kvaliteta. Od toga, jedna je obrada, a jedanaest je Vili Najl napisao sam ili u saradnji s drugim autorima. Što se mene tiče, vrhunac je God Laughs, koja potvrđuje da njen autor ima besprekoran smisao za humor. Tu se može saznati kako izgleda jedan dan u životu Svevišnjeg. A i na pitanje zašto Svedržitelj radi sve to što radi – Vili Najl ima odgovor.

Međutim, ipak je od svega najzanimljivija ona jedina obrada na ploči: People Who Died Džima Kerola. To je prosto pesma koja vas se tiče. S njom u vezi, pade mi na pamet da je Jovan Hristić rekao kako postoji literarna tajna isto kao što postoji i lekarska tajna i da pisci o nekim stvarima obično ne govore, pa se tako ne usuđuju da otvore ona vrata iza kojih se kriju najstrašnije čovekove patnje. Vrata na kojima su, kao u bolnicama, stakla zamućena. Jedan od onih koji su to uradili bio je Tolstoj, kome dugujemo neke briljantne, detaljne i plastične opise smrti. E, u ovoj pesmi se o smrti govori na jedan direktan, otvoren, furiozan, pošten i po meni pravi način. A Vili Najl je bio na visini izvođačkog zadatka i rezultat je odličan. Koliko shvatam, na odluku da baš ovu numeru uvrsti na svoju ploču uticale su neke njegove lične prilike. Šta reći? Ima u životu situacija kad pesma s naslovom Ljudi koji su umrli postaje vrlo aktuelna. Nikoga one ne mimoiđu. A ova pesma je jedan od njihovih ultimativnih umetničkih izraza. I to je Vili Najl još jednom potvrdio.

Scott Matthew – Unlearned

Evo nečeg zanimljivog. Reč je o ploči koja mi je pružila veliki slušalački plezir, iako u stvari ne dolazi iz „mog“ miljea.

To je album sastavljen od obrada. A ja izuzetno volim takve albume. Dva relativno sveža, ili što neki ljudi kažu: recentna takva naslova, koja i dalje prilično redovno slušam, jesu prošlogodišnje ploče Pola Torna i grupe Counting Crows. Remek-dela, čini mi se. A ove godine tu je Skot Metju. Ploča ovog Australijanca nastanjenog u SAD daje i odgovor na pitanje zašto mi se albumi sa obradama toliko dopadaju.

Naslov je Unlearned, a Skot Metju na sajtu objašnjava zašto je odabrao tu reč i kako izgleda proces koji on naziva unlearning. To se može pročitati ovde, a ja sa svoje strane napominjem da ova ideja, naravno, nije nova. Recimo, jedna uticajna grupa mislilaca u XX veku imala je na repertoaru pojam: oneobičavanje (u originalu остранение, pošto je reč o ruskim misliocima). Ukratko, poenta je u tome da umetnost treba da oneobiči našu percepciju stvarnosti tako što će poremetiti uobičajeni, automatski način na koji smo navikli da je opažamo. Jedan od najnotornijih citata pripadnika ove grupe glasi: „Nova forma pojavljuje se ne zato da bi izrazila nov sadržaj već da bi zamenila staru formu koja je izgubila umetničku vrednost.“

Zvali mi to unlearning, oneobičavanje, oslobađanje od automatizma percepcije, smenjivanje stare forme novom ili bilo kako drukčije, album Skota Metjua predstavlja odličan primer toga. Na repertoaru dotičnog muzičara našle su se neke od najnotornijih pesama koje je svako od nas bezbroj puta čuo. U Beogradu postoje radio-stanice na kojima se te pesme, snimljene pre dosta godina, i sada mogu čuti po nekoliko puta dnevno. I kad vi po desethiljaditi put čujete To Love Somebody ili I Wanna Dance with Somebody Who Loves Me, onda je to nešto dosadno, okamenjeno, nešto što je već izgubilo svaki smisao.

Ali kad to 2013. godine otpeva neki tamo Skot Metju, za koga ja inače nikad ranije nisam čuo, i to nekim pečalnim, do panja ojađenim glasom, u kome nazirem i izvesnu dozu idiotskog humora, tu se onda vidi čudesan efekat koji gore opisani proces izaziva. To su te iste, odlično poznate pesme, a opet, one sada predstavljaju nešto potpuno novo i drukčije. To jednovremeno prisustvo poznatog i novog u jednom istom entitetu i efekat koji to proizvodi na našu percepciju, a koji bi se mogao odrediti kao razbijanje načina na koji smo navikli da opažamo poznate stvari, jesu ono zbog čega vredi slušati novu ploču Skota Metjua.

Nešto malo nove muzike

Da vidimo šta se to novo vrti na mom „sajmonu i gramofonu“. U prvi plan bih izdvojio devojku po imenu Kerolajn Rouz, koja je snimila neočekivano dobru ploču i vrlo me prijatno iznenadila, a mene uopšte nije lako prijatno iznenaditi, ja sam više sklon da se neprijatno iznenađujem, mada koliko je neprijatnosti svuda, taj faktor iznenađenja je sve bleđi i bleđi. Uglavnom, ova autorka je, rekao bih, uspela da ubode pravi balans između žešćeg tradicionalizma (bez toga ja, naravno, uopšte neću da razgovaram) i potpune svežine i modernosti, a može se i te kako biti moderan svirajući ovu starinsku amerikansku glazbu. Naslov njenog dela je America Religious, a to ima izvesnih sličnosti s naslovom, recimo, najbolje ploče koju sam čuo ove godine: Folk Sinner. Obe sintagme dovode u neposrednu vezu amerikana sentiment s nekom arhaičnom verskom zatucanošću, a ja kapiram da mi se takve ploče najviše sviđaju, naravno kad su napravljene kako treba, a ova jeste i može slobodno da stane uz rame albumu grupe Lee Harvey Osmond. Ne uspevam da pronađem podatak koje je godište Kerolajn Rouz, ama bih po slici rekao da je prilično mlada, a ovo joj je debi album i utoliko mi je zanimljivije što je u stanju da napiše stihove kakvi su recimo: Well I work for a woman half my age / She calls me José, my name is Manuel / I have two daughters six and twelve / I see them on weekends and holidays. E to je songrajting, bato moj. Ovde je tekstić s njenog sajta, gde se može pročitati kako ova devojka kao neki svoj kredo izjavljuje: „I just want to write honest music“ (a to je vala đavolski teško), dok se njen zvuk određuje kao „gospel-meets-country-meets-blues-meets-alternative collection of toe-tapping, roadworthy stories and poetry set to music“. Nisam još stigao da dovoljno puta preslušam ovu ploču i svarim je, međutim ovo je prvi album posle izvesnog vremena koji me se onako baš dotakao i za koji sam pomislio da tu možda stvarno ima nečega. Mada, koliko ja umem da pogrešim, to je čudo jedno. Uostalom, videćemo.

Sledeći je Bo Tajer, stari znanac, stara kuka, čovek koji je kadar stići i uteći i na strašnom mestu postojati, isti onaj majstor koji je s Livonom Helmom snimio jednu od desetak najboljih ploča od dve ʼiljadite naovamo, Spend It All. Novi album zove se ni manje ni više nego Eden. A taj njegov Eden je bogami malo čudan. Stigne on tamo, a ono ga dočekaju nekakve dve zmijurine, skoro pa kao kod onog ludog Blejka u crkvici svoj od zlata. „Who is to blame for this vision of hell?“, pita se on i odgovara, a šta bi drugo: „You and me, brother, and everyone else“. Naravno, ko će biti kriv ako ne ja i vi. Dakle, ni ova ploča nije bez te sumanute religiozne komponente, koja na trenutke ume da bude i fantazmagorična, ali inače je reč o tradicionalističkom zvuku, doduše znatno čvršćem. Definišu ga kao bluegrass and jam-band tinged Americana i to sa epskom dimenzijom (jedna pesma traje čak 13 minuta i sastavljena je od nekoliko komponenata). Ambicioznosti i kompleksnosti ovde ne nedostaje i može se reći da je Bo Tajer s pratećom grupom Perfect Trainwreck snimio jednu ozbiljnu ploču dostojnu svog renomea.

Stižemo do poslednjeg albuma koji izdvajam ovom prilikom, a sada je u pitanju najklasičniji kantri u izvođenju mlade protagonistkinje ovog žanra, Ešli Monro, rođene 1986. (s obzirom na to kolʼko ja godina imam, ona je mlada kô rosa, ja se sećam šta sam radio 1986, a nije da sam nešto pametno radio). Ova dotična dama nastupa i kao članica kantri grupe Pistol Annies, skupine koja ovih dana takođe ima novi album, ama ovom prigodom ću o njenom solo uratku. U principu, malo je suviše mejnstrim za moj ukus, međutim uopšte nije loše. Ima dobrih pesama i dobrih tekstova. Vidim i da je ploča pobrala veoma pozitivne kritike. Zasluženo, nema šta. Koautor naslovne pesme je niko drugi do Gaj Klark lično, a ako je Gaj Klark na bilo koji način uključen, onda to zaslužuje moju punu pažnju. Dakle, ovde vas čekaju priče o tome kako je tata umro kad je ona imala 13 godina, a mama se propila, pa je ona zbrisala od kuće s nekom protuvom i ostali kantri toposi, kojih meni nikad nije dosta i mogao bih, čini mi se, da ih slušam do sudnjeg dana. Ima bogami i kinki momenata, s kožom, lancima i bičevima (svašta kô na vašar), a na kraju ploče dolazi nešto zaista duhovito, duet s kantri pevačem Blejkom Šeltonom (inače, mužem njene koleginice iz Pistol Annies, Mirande Lambert) u kojem on njoj poručuje: You ainʼt Dolly, ama ni Ešli njemu ne ostaje dužna, pa mu veli: And you ainʼt Porter. Ovako oni zadevaju jedno drugo: You ainʼt Dolly / And you ainʼt Porter / Sheʼs a little bit fuller / And youʼre a whole lot shorter. Tako mu je to: nit je ona Doli nit je on Porter, ama mogu da prođu.